Za glumicu Mirjanu Joković se sa pravom može reći da je od malih nogu kročila u svet sedme umetnosti. Kao desetogodišnjakinja prvi put se oprobala u filmu Jovana Rančića „Poslednja trka“, a godinu dana ranije osetila je i šta znači pozorišna scena, jer je u nacionalnom teatru zaigrala u predstavi „Oslobođenje Skoplja“. Od tada do danas ostvarila je brojne role u domaćim, ali i u stranim filmovima („Sivi dom“, „Vreme čuda“, „Zaboravljeni“, „Put na jug“, „Granica“, „Mala“, „Vukovar – jedna priča“, „Bure baruta“, „Podzemlje“, „Stršljen“, „Tri letnja dana“, „Uvek nasmejani Džersi“, „Srpkinja“, „Privatno vlasništvo“...).

Mnoge je iznenadila njena odluka da pre 13 godina spakuje kofere i otisne se van granice domovine. Za mesto boravka je odabrala Ameriku. Ovih dana se ponovo susrela sa beogradskom publikom, jer je bila deo ekipe predstave – projekta „Rupe ili kada nismo bili svrstani“. Upravo je završeno izvođenje „Rupa“ u Narodnom pozorištu u ovoj sezoni, a februara 2005. očekuje je Brisel gde će takođe igrati ovu neobičnu predstavu.

U inostranstvu više igrate u pozorišnim predstavama, nego u filmovima. Znači li to da ne postoji jezička barijera na koju se svi naši glumci pozivaju kada grade svetsku karijeru?

Mirjana Joković: Hvala Bogu što je tako, mada mislim da je sve to pitanje sreće. Član sam i filmskih i pozorišnih američkih udruženja jer bez toga se ne može tamo raditi. Igrala sam u klasičnim repertoarskim pozorištima, i to na engleskom jeziku ali sa stranim akcentom. Tačno je da je to neuobičajeno, ali se ipak dešava. Kada se radi o filmu, tu je stvar već malo drugačija.

Koje ste prestave radili u Njujorku?

Mirjana Joković: Na Brodveju sam igrala “Elektru“, zatim u bostonskom repertoarskom pozorištu „Otela“, „Majku hrabrost“, „Pun krug“, „Tri farse i sahranu“, zatim u Američkom konzervativnom pozorištu San Franciska „Tri sestre“... Teatar je svuda isti u smislu bazičnosti i stila života. S obzirom da je jezik sredstvo kojim emocija treba da se definiše, a glumac glasnik, potpuno je bilo nevažno da li govorim engleskim ili srpskim jezikom. Engleski mi je kao i srpski gotovo maternji jezik, jer sam ga naučila još kao mala i nisam imala psihološku barijeru prilikom nastupa pred američkom publikom.

Nema vas u holivudskim projektima. Zašto?

Mirjana Joković: Holivud je sam po sebi jako surov. On ima svoja pravila i to se strogo poštuje. Projekti sa zvezdama u startu nose mnogo novaca, jer se zna da će taj film inkasirati ogromnu finansijsku dobit. Sa druge strane, za nepoznate ljude je užasno teško. Naravno da bih volela da snimim filmove sa glumcima koje izuzetno poštujem poput: Roberta de Nira, Meril Strip, Šona Pena, Nikol Kidman, Klinta Istvuda i Džulijan Mur.

Šta je potrebno glumcu, osim sreće, da bi uspeo u Americi?

Mirjana Joković: Veoma je važno da radi ono što želi i da mu je to zanimljivo. Što se mene tiče uvek sam uloge birala samo onda kada sam sebe pronalazila u njima. Uz to, nikada se nisam privatno menjala, već sam ostala ista. Samo sam se vremenom nadograđivala i „brusila“. Nisam dozvoljavala nikakve barijere, niti sebe sputavala tvrdeći „da to ne mogu da uradim“.

Većina vaših kolega, sa godinama, požele da se oprobaju i kao reditelji. A vi?

Mirjana Joković: O tome ozbiljno razmišljam. Režiju veoma volim, bez obzira da li je reč o filmskoj ili pozorišnoj. Reditelje sam oduvek uvažavala i poštovala. Kada bi se odlučila na taj novi korak, prethodno bih morala da precizno odredim šta hoću da kažem projektom.Uvek mora da postoji neka poruka. Naravno, svemu tome treba prići na jedan veoma ozbiljan način, a za to je ipak potrebno mnogo više vremena nego glumcu da kreira ulogu.

Kad ste u Njujorku, šta vam najviše nedostaje iz Beograda?

Mirjana Joković: Ako izuzmemo roditelje i prijatelje, onda su to ulice ovog grada. Mislim da mi je najlepše kada se prošetam našim uličicama, pa čak i kuće koje su oronule, tada mi izgledaju božanstveno.

Postoji li šansa da vas ipak uskoro vidimo u nekom novom domaćem filmskom projektu?

Mirjana Joković: Moguće, nešto sam pregovarala ovih dana, ali o tome još ne bih ništa pričala. Celog života sam se trudila da imam slobodu izbora i da sa velikom opreznošću pristupam realizaciji nečeg novog, najviše iz razloga da kada ostarim ne žalim za nečim što sam propustila ili učinila pogrešno. Svaki put počinje prvim korakom, a taj korak je uvek najteži.

S obzirom da ste snimili veliki broj filmova, koja vam je uloga najdraža?

Mirjana Joković: Trudim se da ne odgovaram na takva pitanja, prvenstveno da ne bih povredila ljude sa kojima sam radila. Što se tiče uloga, uvek sam birala one čije sam likove želela da branim.