Slovenačka glumica Aleksandra Balmazović (28) debitovala je u ostvarenju „Poslednja večera“, a potom ju je publika videla i u „Amiru“ i „Rezervnim delovima“. Sva tri slovenačka filma su bila prikazna i u Beogradu na prošlim Festovima. Ovih dana je gledamo i u Koljevićevoj komediji „Sivi kamion crvene boje“. Sa ponosom ističe da je glumu završila 1999. godine na BK Akademiji u klasi Ivana Bekjareva.

Da li si učestvovala na kastingu za „Kamion...“?

Aleksandra Balmazović: Da, s obzirom da je producent filma „Rezervni delovi“ bio koproducent i „Sivog kamiona crvene boje“, pa me je on predložio reditelju, jer tečno govorim srpski jezik. Pošto sam poreklom iz ovih krajeva, jezik mi nije bio problem, čak ni akcenti. Naravno to je podrazumevalo i obavezan kasting, na kome sam prošla bez problema. Potom je usledilo probno snimanje i uloga Suzane je definitivno pripala meni.

Zanimljivo je da si na snimanju vozila i kamion...

Aleksandra Balmazović: Jesam, jer za razliku od Srđana Todorovića, imam vozačku dozvolu. Atmosfera na snimanju je bila izuzetna, jer je bilo prijatno raditi sa iskusnijim kolegama poput Todorovića, Diklića, Mandića, Bjelogrlića, Milivojevića, Jovanovića...

U filmu si bila upečatljiva crvenokosa, a sada si brineta. Koliko često menjaš boju kose?

Aleksandra Balmazović: Veoma često, jer je zbog uloga najlakše izmeniti boju kose. Samo se bojim da uskoro, zbog čestog farbanja, ne ostanem bez nje (smeh).

S obzirom da u filmu tumačiš pop pevačicu pratećih vokala, da li si zaista pevala ili je bio plej bek?

Aleksandra Balmazović: Neke pesme sam pevala, ali ostalo je ipak bio plej bek. Tačnije, muzika je snimljena, pa sam ja, pomoću matrice, intrepretirala. Obožavam da pevam i bila bih presrećna da nastupim u kabareu ili mjuziklu.

Film je sniman na terenima „od Vardara pa do Triglava“. Šta ti je bilo najteže tokom rada?

Aleksandra Balmazović: U kontinuitetu smo radili pedeset dana i osim fizičkog umora, imali smo i psihički, što je sasvim razumljivo. Srećom, svi smo bili izuzetno motivisani i koncentracija nam je bila na nivou. Povremeno smo reditelju davali i sugestije za neki deo snimanja, što je on rado prihvatao. Koljević nije sujetan, kao većina njegovih kolega.

Tvoj direktan partner Srđan Todorović, iako tumači komičnu rolu sa dosta gegova, na snimanju je bio izuzetno ozbiljan. Da li te je to iznenadilo?

Aleksandra Balmazović: On je jedan izuzetan čovek, koji poslu pristupa temeljno i ozbiljno. Raditi sa njim je bilo super, jer sam od njega dosta naučila. Kad god mi je bilo potrebno, priskakao mi je u pomoć.

Uverljivo ste „delili šamare“ jedno drugom u filmu...

Aleksandra Balmazović: Bili su toliko uverljivi da ih se i danas vrlo dobro sećam. Trebalo je dočarati iluziju sukoba Suzane i Ratka i mi smo se svojski potrudili.

Za nekoliko dana počinješ da radiš dva nova projekta u Sloveniji. O čemu je reč?

Aleksandra Balmazović: U Ljubljani me očekuje početak snimanja kratkog igranog filma „46 minuta“. Potom ću uraditi i monodramu „Celofan“.

Da li ti je to prvi put da radiš najtežu pozorišnu formu, koju tvoje kolege obično izbegavaju?

Aleksandra Balmazović: Ne, već sam radila monodramu „Pismo diktatoru“ u okviru diplomske predstave u Bitef teatru. Znači li to da ćeš se uskoro preseliti u Beograd, pošto ćeš i monodramu igrati na srpskom?

Aleksandra Balmazović: Ne znači, jer kako stvari stoje, izgleda da ću najviše vremena provoditi na putu između Ljubljane i Beograda.

Sa kojim domaćim rediteljima bi volela da sarađuješ?

Aleksandra Balmazović: Sa svima onima koji su dobri i od kojih mogu nešto novo da naučim. Na primer sa Emirom Kusturicom i Srđanom Dragojevićem.

Da li si još u osnovnoj školi maštala o glumi?

Aleksandra Balmazović: Apsolutno nisam.Tada sam mislila da ću postati veterinar, zatim astronaut ili astronom. Tek u srednjoj školi sam poželela da upišem glumu, iako sam razmišljala i o muzici, jer sam dugo svirala klavir.