Malo je onih koji nisu čuli za Esmu Redžepovu – Teodosievski, kraljicu romske muzike. I danas, na početku sedme decenije, ova umetnica i humanitarni radnik neumorno dela. Iako je već skoro pet decenija verna muzici i romskoj pesmi, tvrdi da se nije umorila i da može još dugo da peva, svima onima koji muziku i pesmu osećaju srcem.

Pre nekoliko dana Esma je zaigrala i na sceni Narodnog pozorišta, gde je učestvovala u predstavi - projektu „Rupe ili kad nismo bili svrstani“, koji govori o teškim sudbinama i izbegličkim životima. Redžepova se tim povodom prisećala i svog detinjstva, za koje kaže da je bilo srećno. Obožavala je svoje roditelje, posebno oca, koji je umeo divno da joj priča bajke sa srećnim završetkom. Pesmu je zavolela od malena, a prvi put je kao dvanaestogodišnjakinja stala za mikrofon i u Radiju Skoplju zapevala glasom koji će decenijama kasnije biti prepoznatljiv širom planete.

Nedavno ste se vratili sa višednevne turneje po Americi...

Esma Redžepova: Da, punih 45 dana sam bila na turneji i osim koncerata održala sam i par predavanja o romskoj - makedonskoj muzici. Nije bilo naporno, jer volim posao koji radim. Za mene je pevanje kao hleb, kao sunce, kao voda, neophodno da bih živela. Devetesetih sam čak držala i po 280 koncerata godišnje. Umor za mene ne postoji, a kada sam sa mikrofonom i pred publikom, tada sam najzadovoljnija. Inače, u Americi su publiku više činili Amerikanci, nego naši ljudi. Čak sam gostovala i u „Glasu Amerike“, najvećoj radio – tv stanici.

Oduvek ste na albumima imali poneki duet. Sa kim planirate buduću saradnju?

Esma Redžepova: Nedavno sam radila sa Tošetom Proeskim „Magiju“, a pre toga i sa grupom „Magazin“ numeru „Dani su bez broja“. Naravno, pre mnogo godina, snimila sam i duet sa Cunetom Gojkovićem čak za dve pesme „Kaži, kaži, libe Sano“ i „ Blagojno dejče“. Do kraja godine treba da izađe moj novi album u “Grand produkciji”. Nadam se da će se na CD-u naći i duet sa Harisom Džinovićem.

Da li vas uskoro očekuje još neka turneja po inostranstvu?

Esma Redžepova: Sredinom novembra putujem u Sarajevo, gde ću biti gost na koncertu Hanke Paldum, koja obeležava trideset godina pevačke karijere. To mi je posebno drago, jer Hanku volim i cenim i kao pevačicu, ali i kao osobu. U decembru me već očekuje gostovanje u Francuskoj, a februara 2005. u Briselu ću ponovo zaigrati u projektu „Rupe“. S obzirom da u januaru gostujem širom Holandije, tek mi je termin od marta slobodan, pa mogu da razmišljam o kraćem odmoru.

Vi i vaš pokojni suprug Stevo usvojili ste 47. dece, od kojih su svi krenuli vašim stopama. To je brojna porodica. Nađete li se ikada svi na okupu i kako to izgleda?

Esma Redžepova: Da i to se dešava. Svi oni su se sa svojim suprugama i potomcima pojavili na Stevinoj sahrani i tada nas je bilo oko stotinak. Inače, neki od njih imaju i već veliku decu, a najmlađi unuci su mi od Simiona Atanasova, petogodišnji Stevo i dvogodišnja Esma. Nadam se da ću uskoro postati i prabaka.

Poznato je da ste dva puta nominovani za Nobelovu nagradu za mir. Nadate li se trećoj sreći?

Esma Redžepova: Daj Bože. Kada bi se to dogodilo, to bi bila Nobelova nagrada za ceo Balkan, a ne samo moja.

Planirate uskoro da otvorite Dom humanosti i Muzej muzike Steve Teodosijevskog...

Esma Redžepova: Da, mada mi za to treba puno para. Zbog toga i dalje radim punom parom, jer mnogo novaca mi je propalo u jugoslovenskim bankama. Međutim, to me neće odvratiti od namere da prikupim finansijska sredstva i otvorim nešto što će uvek sećati na mog Stevu, vrsnog umetnika i dobrog čoveka.

Postoji li nešto za čim žalite, što niste uradili ili možda što ste uradili a nije trebalo?

Esma Redžepova: Sve što sam želela u životu to mi se i ostvarilo. Nikada nisam sanjala o nečem nemogućem, već samo o realnim stvarima i možda su mi se zbog toga želje i ostvarivale. Zadovoljna sam onim što sam postigla. Srećna sam osoba, ali jedino žalim što moj Steva nije i dalje samnom.

Vidite li u nekoj mladoj pevačicio vašu buduću naslednicu?

Esma Redžepova: Žalosno je, ali još se nije pojavila osoba za koju bih mogla sa punim pravom da kažem da je moja naslednica. Romske devojčice slabo žele da pevaju, ne zato što nemaju glasa, već što se rano udaju i što im kasnije muževi brane da se bave tom profesijom.

Da li ste nekad poželeli da odete iz zemlje (nekadašnje Jugoslavije) i život nastavite u inostranstvu?

Esma Redžepova: Ne, nikada. Volim moje rodno Skoplje, Beograd gde sam živela trideset godina i sve balkanske prostore. Nikada se ne bih otisnula u drugu zemlju i tamo ostala da živim zauvek.