Dvadesetčetvorogodišnja glumica Marija Vicković, još kao srednjoškolka je započela amatersko bavljenje glumom, jer je bila član raznih dramskih sekcija. Čak je nastupala i u predstavama „Sluškinje“ i „Čas“, koje su izvođene na francuskom jeziku i sa njima gostovala na pečujskom Frankofonskom festivalu. Tvrdi da je, srećom, na vreme shvatila da će njen životni poziv biti gluma.

Krajem devedesetih, ova Podgoričanka je zbog toga došla u Beograd i iz prvog pokušaja upisala FDU u klasi profesora Predraga Bajčetića. Do kraja studija je deli još samo diplomska predstava, koja za temu ima život i delo Marine Cvetajeve. Inače, Marija je već snimila dva filma i to „Zonu Zamfirovu“ Zdravka Šotre i „Pogled sa Ajfelovog tornja“ Nikole Vukčevića.

Marija Vicković: Počastvovana sam što sam zaigrala u prvom urbanom crnogorskom filmu mladog reditelja Vukčevića. Direktni partner mi je bio Branislav Trifunović, a premijera ljubavne drame sa hepiendom se očekuje do kraja godine. Inače, epizodnu rolu sam tumačila u Šotrinoj „Zoni...“, ali sam u „Tornju...“ igrala glavnu žensku ulogu, lik Marijane. Nadam se da će gledaoci uživati u dogodovštinama dvoje zaljubljenih, koji nakon „Scile i Haridbe“ uspevaju da uplove u „mirnu luku“. Neki film poistovećuju sa crnogorskim Romeom i Julijom, ali srećom, naša verzija nema tužan kraj.

Da li ti je bilo teško da kreiraš lik Marijane?

Marija Vicković: Slagala bih kada bih rekla da nije. Najteže mi je bilo u scenama u kojima se glavna junakinja „ispoveda“ psihijatru. Bile su to scene nabijene emocijama, koje je uvek teško odglumiti.

Sa snimanja filma "Pogled sa Ajfelovog tornja"

U „Pogledu sa Ajfelovog tornja“ drugarica glavne junakinje je zloća, osoba koja voli da spletkari i koju tuđa sreća ume da izbaci iz takta. Da li si i u privatnom životu nailazila na takve osobe?

Marija Vicković: Srećom, privatno nisam okružena takvim likovima. Možda slične osobe i postoje, ali mi nisu prijatelji, jer ja dobro pazim sa kime sklapam prijateljstva. Važno mi je da u najbližem okruženju ne postoje ljudi zbog kojih bih morala neprestano da se nerviram. Imam nekoliko iskrenih prijateljstava koja traju godinama. Moja najbolja drugarica je koleginica sa klase Katarina Radivojević, ali pravi prijatelji su mi i kolege Branislav Tomašević i Nenad Maričić.

Opšte je poznato da su glumci sujetna bića. Da li je tebe zaobišao taj sindrom?

Marija Vicković: Nalazim se u granicama normale i zbog toga sam zadovoljna. Međutim, upoznala sam popriličan broj onih koji ne samo da su sujetni, već se ponašaju i detinjasto. Od nedavno si počela da pohađaš i časove flamenka. Znači li to da je igra tvoja druga ljubav?

Marija Vicković: Oduvek volim Španiju, njenu muziku i ples. Blizak mi je i mentalitet ljudi Latinske Amerike. Čak sam nedavno boravila i u Kolumbiji i toliko mi se dopala ta zemlja, da sam poželela u njoj i da ostanem.

Veliku pažnju kod pozorišne publike je izazvao Šnajderov komad „Nevjesta od vjetra“, jer se u njemu glavna junakinja Gema, koju ti tumačiš, na sceni obnažuje. Koliko ti je bilo neptrijatno da se skineš?

Marija Vicković: Iako posedujem izvesnu dozu stidljivosti, s obzirom da sam patrijahalno vaspitana, na sceni mi nije bilo neprijatno da se obnažim, jer je nagost u funkciji predstave, a tada je izlišno govoriti o stidu. Da je u pitanju trend ili nagost radi nagosti, kao što je bio slučaj sa nemačkim „Hamletom“ na Bitefu, sigurno bih ulogu odbila. Međutim, „Nevjesta od vetra“ je nešto sasvim drugačije.