Slavko Štimac je glumac sa velikim brojem odigranih filmskih uloga i karijerom od preko tri decenije, ali sa dečačkim izgledom, koji ga ne napušta čak ni u petoj deceniji. Pamtimo ga još kao jedanaestogodišnjaka kada je debitovao u filmu „Vuk samotnjak“. Potom su usledila ostvarenja: „Zimovanje u Jakobsfeldu“, „Salaš u Malom Ritu“, „Specijalno vaspitanje“, „Tamo i natrag“, „Tigar“, „Dvoboj za južnu prugu“, „Ko to tamo peva“, „Sećaš li se Doli Bel“, „Igmanski marš“, „Varljivo leto“, „Braća po materi“, „Noć u kući moje majke“ „Podzemlje“, „Tri letnja dana“... Ovih dana gledamo ga u najnovijem filmu Emira Kusturice „Život je čudo“. Po prvi put Slavko Štimac ne tumači mladića, već sredovečnog čoveka, oca porodice.

Film „Život je čudo“ je sniman dosta dugo, čak 14 meseci. Da li vam je to predstavljalo poteškoće u kreiranju lika inžinjera Luke?

Slavko Štimac: Tačno je da smo svi mnogo napora uložili i da je film pažljivo i studiozno urađen. Svi smo se trudili da ostvarenje ima visoki kriterijum, pri tome mislim i na priču, ali i na estetsku vrednost samog filma. Tako sam pristupio i svom liku, pa je Luka na početku jedan, a na kraju filma sasvim drugi čovek. Inače, poenta filma leži u besmislenosti rata i svih strahota koje se dešavaju običnim ljudima, a na koje oni ne mogu da utiču.

Znači li to da je ovaj film antiratni?

Slavko Štimac: Da, bar sam ga tako intimno doživeo. Stav Luke u filmu mnogo podseća na moj lični stav prema bilo kakvom ratu.

Radili ste dosta u prirodnom ambijentu, a s obzirom da je Mokra Gora mesto gde i tokom leta prohladno, kako je bilo snimati zimi?

Slavko Štimac: Sigurno mislite na scenu kupanja ispod vodopada koju smo Natraša Šolak i ja radili oktobra. Zaista je bilo hladno,ali Kusturica je svetski reditelj, pa nam je omogućio idealne uslove. Naime, srednji deo potoka se zagrevao vrućom vodom iz cistrerne, a to je dobro došlo nama glumcima, posebno Nataši. Međutim, priznajem da sam ja umeo i da zaronim sa strane, u hladnu vodu. Imali smo mali broj dublova, pa je sve na sreću prošlo bez ikakvih posledica.

U filmu imate dosta scena u kojima trčeći nosite vaše partnerke Vesnu Trivalić i Natašu Šolak. Da li se i tu Kusta poslužio nekim lukavstvom da bi vam olakšao napor?

Slavko Štimac: Kada nosiš čoveka, onda ga nosiš i tu nema caka. S obzirom da sam morao da ih nosim uzbrdo, zaista je bilo naporno. Na primer, svoju filmsku suprugu Vesnu sam nosio uz stepenice i radili smo gomilu dublova, pa je sama Vesna bezbroj puta ponavljala da je teška i brinula se kako ćemo izdržati do kraja. Slično je reagovala i Nataša, ali sve je na kraju prošlo kako treba. Mnogo smo se šalili, pa je možda i to olakšalo snimanje scena. Nisam baš tako slabašan, kako izgleda.

Brojne simpatije u filmu su pobrale i životinje: magarence Milica, Pas Žujka i mačka...

Slavko Štimac: Magarence Milica čak ima i umetničko ime – Kasandra. Imala je dresera i potpuno je profesionalno „odradila“ ulogu. Privatno, volim sve životinje, izuzev zmija. Nažalost, živim u stanu i nisam u prilici da držim kućne ljubimce. Kao dečak, dok sam živeo na selu, bio sam okružen životinjama, tako da sam ih još tada zavoleo.

Ovo vam je treći film koji radite sa Kusturicom? Da li na snimanjima reditelj prima vaše sugestije?

Slavko Štimac: Kusta je reditelj koji insistira da glumac sa njim zajedno radi. Nas dvojica se razumemo, jer je on vredan čovek i na snimanju itekako ume da povuče. Nije od onih koji samo sede i naređuju. Svojim ličnim primerom je svuda prisutan. Želi da postigne visoki estetski nivo, ali to traži i od nas glumaca. Da ne pričam puno, divno je sarađivati sa njim, jer je snimanje njegovog filma timski rad.

Više od trideset godina ste glumac. Poželite li ikad da stanete iza kamere i da se oprobate kao reditelj?

Slavko Štimac: Nikada nisam razmišljao o tome. U slobodnoj profesiji, čovek ide iz posla u posao, a pošto nisam preterano ambiciozan, nikada mi na pamet nije pala režija.

Danas je sve više mladih glumaca koji završavaju Akademiju. Vi niste studirali, ali ste bili talentovani za glumu. Slažete li se da dobrom glumcu diploma nije potrebna?

Slavko Štimac: Ja sam specifičan slučaj. Prošao sam kroz školu koja je jako dugo trajala , a učio sam od ljudi koji na tim istim glumačkim Akademijama predaju. Teoriju sam učio praktično i smatram da nisam merodavan da pričam o diplomi, ali je tačno da je mladom čoveku potrebno da mu neko prenese iskustvo i da ga nauči osnovama zanata. Biti glumac nije samo neprestano pojavljivanje medijima i deljenje autograma, već ozbiljno shvatanje i profesionalni odnos prema glumi.

Iako ste zvezda domaćeg filma, nemate „sindrom stara“. Ljubomorno čuvate privatnost, ne odbijate intervjue, ali ih mnogo i ne dajete. Niste hiroviti, niti sujetni...

Slavko Štimac: Iskren da budem, ne znam šta znači biti velika zvezda. Samo radim posao koji umem i koji volim. Mislim da se ponašam kao svaki normalan čovek i to mi je dovoljno.