Godinama je Stojadin Trajković, poznatiji kao Diki, žario i palio po Vranju i okolini. Imao je lepu količinu posla i lokalne popularnosti u izobilju. Kao od šale je "skidao" pesme Šerifa Konjevića, Šabana Šaulića i Enesa Begovića. Bio je toliko uverljiv da mnogi nisu mogli da veruju da zaista peva. Misleći da samo otvara usta, na danas tako moderan takozvani plej-bek, bilo je i onih koji su se kladili – da li Diki stvarno peva ili zeva! Naravno, oni malobrojni, koji su mislili da samo otvara usta, izgubili su! Bilo je dovoljno samo da im uverljivi Diki nešto otpeva na uvce!

Stojadin Trajković – Diki: Prvi album sam snimio 2000. godine, za "ZAM". Lepo je krenulo. Kao i većina pevača iz provincije, zaključio sam da bez Beograda nema ništa i da se prava karijera ne može praviti iz daljine, pa sam odlučio da se iz Vranja preselim u glavni grad. Nije prošlo mnogo, a zapevao sam na albumu Zorice Marković – počinje svoju životnu i profesionalnu priču Diki.

Kako ste se snašli u Beogradu?

Stojadin Trajković – Diki: Došao sam u Beograd nadajući se drugačijem, boljem, sadržajnijem životu. Sa mnom su bili supruga i jednogodišnja ćerka Milica. Bilo je to pre dve i po godine. Tek "na licu mesta", shvatio sam da su snovi jedno, a stvarnost nešto sasvim drugo. Iz daljine, Beograd mi je izgledao bajkovito, a estrada mi se činila ružičastom. Nije mi trebalo mnogo da shvatim da je površina, u stvari, puna prljavštine. Gotovo preko noći, sav sjaj je izbledeo!

Ko vam je pomogao da sagledate sve "lepote" i "progledate"?

Stojadin Trajković – Diki: Nikog nisam poznavao... Mnogima sam izgledao kao lak, naivan plen koji treba zgrabiti. Jedan menadžer, čije ime ne bih spominjao, da ga ne reklamiram, "velikodušno" mi je ponudio svoje raznovrsne usluge, obećavajući mi kule i gradove. U stvari, nije mrdnuo ni prstom za mene. Moji snovi su se topili kao sneg na suncu, ali, kalio sam se. Raskrstio sam sa menadžerom i svoje puteve krenuo da krčim bez ičije pomoći, koristeći sva iskustva koja sam "doneo" iz mog Vranja, iz kafana, sa veselja... Raskrstio sam sa "preduzimljivim" menadžerom i nastavio dalje...

Zašto ste drugi album snimili tek četiri godine kasnije?

Stojadin Trajković – Diki: Oteglo se... Stvari se nisu dešavale očekivanom brzinom. Zastoja je bilo na svakom koraku. Trebalo je prvo srediti elementarne porodične stvari. Srećom, imao sam dovoljno posla. Mislim, dovoljno, s obzirom na opštu situaciju. Presrećan sam zbog toga... Nije mala stvar raditi kad ni mnogo poznatije kolege nemaju posla.

Šta se promenilo od kada ste snimili drugi album?

Stojadin Trajković – Diki: Mnogo toga! Moji snovi su počeli da se ostvaruju, sa debelim zakašnjenjem. Ipak, nikad nije kasno... Ovaj, drugi album je mnogo bolji od mog prvenca. Imam mnogo bolju reklamu, u "Vipu" sam okružen gomilom prijatelja, vlada sjajna atmosfera. Dve pesme su se već izdvojile – "Evo me, evo me" i "Gde si ti". Delo su Dragana Brajovića - Braje! Onda ste baš dobro "odrešili kesu"!

Stojadin Trajković – Diki: Bilo je skupo, ali se isplatilo!

Da li su vam nove pesme podigle cenu?

Stojadin Trajković – Diki: Jesu! Iako sam to očekivao, prijatno sam iznenađen... Ovog leta sam radio punom parom. Često sam pevao po Bosni, sa Mićom Nikolićem. Odradili smo nekoliko lepih, bogatih ciganskih svadbi na kojima se dobro zaradilo. Celo leto mi je bilo veselo i bogato, tako da sam se lepo spremio za zimu!

Spremate li ponovo duet sa nekom poznatom koleginicom?

Stojadin Trajković – Diki: To je sad u modi! Za sad, ne razmišljam na tu temu. Trenutno pevam u duetu sa mojojm trogodišnjom ćerkicom Milicom i uživam u tome!