Za mladu glumicu Lenu Bogdanović se moglo nasluti, zbog porodice iz koje potiče, da će se opredeliti za umetnost. Otac novinar, mama vlasnica modnog butik, ujaci reditelj i vajar, sestra operska pevačica, sve je to nagoveštavalo da će i Lena, kad tad, za profesiju izabrati nešto veoma blisko porodičnoj manufakturi. Nakon srednje škole, iz prve je upisala glumu u rodnom gradu, Novom Sadu. Imala je sreću da joj klasu vodi vrsni glumac i reditelj Branko Pleša. Fakultet je završila u roku, a pomotom su usledile pozorišne role. Snimila je i nekoliko reklama, koje se i danas vrte na televizijskim stanicama. Međutim, Lena se potajno nadala filmskoj ulozi, a pošto je rođena u znaku Jarca sa podznakom u Ovnu, svaka želja joj se ostvaruje. Tako je skoro istovremeno snimila dva filma: "Pogled sa Ajfelovog tornja" i "Žrtve zahvalne".

Lena Bogdanović: U Vukčevićevom filmu tumačim lik Irine, devojke bez imalo skrupula, koja se služi svim i svačim da bi dospela do cilja. Inače, drugarica je glavnoj junakinji koju igra Marija Vicković. "Pogled sa Ajfelovog tornja" je po žanru melodrama i verujem da će se dopasti publici, kada ga bude gledala u bioskopima. Što se tiče filma "Žrtve zahvalne" Karola Vičeka, to je ratna drama i u njemu tumačim lekarku koja je žrtva neprijateljske agresije. Priznajem da je ta uloga bila dosta teška za kreiranje, ali to mi je bio dodatni stimulans. Inače, ovo ostvarenje je već prikazano na Palićkom festivalu. Rođena si Novosađanka, ali već nekoliko godina živiš u Beogradu. Da li je povod tvog preseljenja bio poslovne ili sentimentalne prirode?

Lena Bogdanović: Prvenstveno poslovne, ali i mnogi moji dobri prijatelji su iz Beograda. Sa druge strane glavni grad predstavlja i veće tržište za dobijanje novih uloga, mada je konkurencija daleko veća. Ipak, sve je to inspirativnije, a ja se nikada nisam plašila izazova. Novi Sad volim, jer je to moj rodni grad, ali u njemu je još uvek kulturna ponuda veoma tanka. Ako budem čekala da mi se ukaže prava prilika proći će godine, a to mi nikako ne ide u prilog kao glumici. Opet, to ne znači da sam Novi Sad napustila zauvek, jer sam i dalje stalni član Srpskog narodnog pozorišta.

Nisi razmišljala da napustiš zemlju i odeš u inostranstvo?

Lena Bogdanović: Jesam, i o tome još uvek razmišljam. Osoba sam koja ne voli da bude uvek na jednom mestu. U tome je moj veliki problem. Najviše bih volela da me ima i u Beogradu, i u Novom, Sadu, ali i preko granice. Mala smo zemlja, a svet je veliki. Da me pogrešno ne shvate, volim da imam svoju bazu, ali da radim i van nje.

Kao mlađa, bavila si se džez baletom i ples ti nije stran. Znači li to da umeš lepo i da pevaš?

Lena Bogdanović: Volim da pevam, ali sam u školi kao stidljiva osoba, od toga bežala. Tek na Akademiji, kod profesorke Vesne Predojević, sam sjajno prošla na ispitu i shvatila da imam talenta i za pevanje. Sada obično pevam u društvu, ali priznajem da imam malu tremu. Čak i u predstavi "Ženski orkestar" tumačim ulogu koja zahteva i pevanje. Jedino tada, na sceni, nemam tremu i nisam stiljiva.

Po tvom mišljenju šta je najvažnije mladom glumcu da bi stekao zavidnu karijeru?

Lena Bogdanović: Puno stvari. Na prvom mestu sreća, zatim naći se na pravom mestu i u pravo vreme, cirkulisati među kolegama, potom nešto što ja baš i ne volim - a to je odlazak u teatarske bifee, gde se sakuplja branša. Kod nas institucija, pravih kastinga za pozorišne uloge ne postoji. Što se tiče filmskih kastinga to je već ustaljeno i posebno mi je drago što kod pojedinih producentskih kuća nije važno da li je neko veliki glumac, već da li odgovara za ulogu u budućem ostvarenju. Znači svi smo ravnopravni i to je dobro. Kod nas je to već malo drugačije i smatram da bi to trebalo promeniti.

Snimila si i nekoliko koprodukcijskih filmova za italijansku kuću "Film 87"...

Lena Bogdanović: Igrala sam u ostvarenjima: "Smrt čestite devojke", "Pljačka trezora", "Carstvo" i "Matilda". U austrijskoj koprodukciji sam snimila film pod nazivom "Opstanak u Beogradu", u kome je glavnu ulogu tumačila Vanja Ejdus.

U "Matildi" si igrala pored čuvenog Džeremija Ajronsa. Kakav je privatno?

Lena Bogdanović: Bila je to velika škola za mene. Glumac kao što je on, treba da posluži za primer svim kolegama. Profesionalac je, ljubazan, a posmatrati ga tokom rada je pravi glumački "master klas". Van snimanja je sasvim opušten i čak veoma duhovit čovek. Tih dana mu je bio rođendan i napravio je žurku za celokupnu ekipu. Za razliku od nekih naših "veličina", potrudio se da svima zna imena i da svakog u prolazu kulturno pozdravi. Jednostavno, pravi je džentlmen među glumcima.

Nadaš li se da ćeš za petnaestak godina dostići sve u karijeri, ali i u privatnom životu?

Lena Bogdanović: Zaista teško pitanje! Mislim da ću ipak biti ispunjena i profesionalno i privatno i da će me zdravlje poslužiti. Iako deluje da sam previše ambiciozna i da profesiju stavljam na prvo mesto, smatram da posao i privatnost ne isključuju jedno drugo.

Imaš li mane i da li ih priznaješ?

Lena Bogdanović: Mislim da sam i suviše poverljiva prema ljudima i od toga nikako ne mogu da se izlečim. Previše sam otvorena i to mi ponekad pada veoma teško. Kada bih mogla promenila bih samo tu osobinu.