Jovana Petrović potiče iz čuvene glumačke porodice, ali ni deda Čkalja, ni otac Čedomir, nisu nimalo uticali na njen životni poziv. Kao četvorogodišnjakinja prvi put je zaigrala u TV seriji "Usijane glave" gde je nastupila pored oca i sestre. Nešto kasnije, pokušala je da upiše FDU, ali u tome nije uspela. To je nije obeshrabrilo i upisala je prava. Sledeće godine je ponovo kunkurisala i bila primljena u klasi profesora Milenka Maričića. Pre šest godina je završila fakultet i upisala magistraturu. U međuvremenu snimila je nekolikio filmova ("Seljaci", "Sve je za ljude"...), televizijskih serija ("Naša mala redakcija", "Porodično blago"...), a oprobala se i na pozorišnoj sceni. Ovih dana se užurbano priprema za početak snimanja domaćeg filma "Neki čudni ljudi".

Koja je tema filma?

Jovana Petrović: "Neki čudni ljudi" za temu ima živote putujućih glumaca u Srbiji tokom XIX i XX veka. Za scenario i režiju se pobrinuo Čedomir Petrović, a oko projekta je okjupljena fantastična glumačka ekipa sa prostora bivše Jugoslavije koju predvode: Mustafa Nadarević, Ratko Polič, Kole Angelovski, Ceca Bojković, Vesna Trivalić, Branimir Brstina...

Da li ti je bio potreban kasting ili si išla preko "porodične veze" da bi dobila ulogu?

Jovana Petrović: Već trideset godina sam na kastingu kod mog oca (smeh). Najzad se odlučio za mene, jer je uvideo da sam ozbiljna glumica.

Kada si prvi put sarađivala sa ocem?

Jovana Petrović: Sa tatom i dedom sam već radila televizijsku dramu "Slatki moj Đokice". Imala sam čast da zaigram pored Čkalje i Mire Banjac. Dok sam još bila na Akademiji, imala sam i ulogu u "Čkaljinim minijaturama", tačnije u epizodi "Bajka o popari".

Da li je otac strog kao reditelj ili ume da "progleda kroz prste"?

Jovana Petrović: Užasno je strog kao reditelj i kod njega ni malo nema popuštanja. Čak je i prema dedi bio izuzetno strog. Umeo je da nas "iscedi do maksimuma", što je i dobro, jer je tačno znao koliko možemo da pružimo kao glumci.

Koliko si naučila od neprevaziđenog Čkalje?

Jovana Petrović: Iskrena da budem, od dede sam naučila sve i svašta. Što se tiče posla naučila sam mnoge tehničke fazone bitne za samo snimanje, ali i stav prema glumačkoj profesiji, kolegama i ljudima koji stoje iza kamere.

S obzirom da si dinamična osoba, šta ti najteže pada u glumačkom pozivu?

Jovana Petrović: Definitivno kada moram da sedim za stolom i čitam na probama. Puna sam energije i jedva čekam da izađem na scenu i komuniciram sa gledaocima. Moj recept za uspeh je upornost, pojavljivanje na svim mestima, a ne čekanje i jadikovanje nad "srećnom zvezdom". Oduvek mi je životni moto bio "potrudi se i uspećeš". Treba verovati u sebe, a sve ostalo će vremenom doći na pravo mesto.

Poznata si kao osoba koja se ne usteže da javno kaže ono što joj smeta. Da li si zbog toga imaš neprijatnosti ?

Jovana Petrović: Možda sam nekima "trn u oku" jer znam da ne vole osobe sa stavom. Međutim, nikada nisam bila plastelin koji se može mesiti.

Tvoj tata se u zenitu glumačke popularnosti okrenuo režiji i glumi rekao zbogom. Postoji li mogućnost da se to dogodi i tebi?

Jovana Petrović: Iako volim da sarađujem sa rediteljem, da mu predlažem i skrećem pažnju na nešto novo, režija me kao posao ne privlači. Ne znam kako će biti kroz desetak godina, ali za sada sebe ne vidim kao budućeg reditelja. Nasuprot tome, vrlo rado se nađem u ulozi producenta. Tu dolazi do izražaja moj oštar jezik. Čak mi neki savetuju da postanem i menadžer.

Sa Igorom Pervićem si već pet godina u vezi. Za razliku od ostalih vršnjaka koji bi sve učinili da žive u centru grada, vas dvoje ste iz centra otišli na selo. Nameravate li da se ipak vratite Beogradu?

Jovana Petrović: Ideja da postanemo stanovnici Baćevca je Igorova. Pre toga smo živeli u blizini Zelenog venca i u jednom trenutku smo shvatili da nam ne prija gužva, buka i haos, kakva je obično vikendom. Igor je prodao stan i kupio kućicu sa placem van Beograda, a koliko smo udaljeni od centra govori i podatak da je to samo pola sata vožnje do Terazija.