Sonja Savić je ušla u svet filma krajem sedamdesetih godina kada je zaigrala u “Leptirovom oblaku” Zdravka Randića. Od tada do danas, Savićeva je glumila u četrdesetak ostvarenja i kritičarima, ali i publici, pokazala da jugoslovenski film, itekako ima lepu i talentovanu glumicu, koja se uvek izdvajala sopstvenim mišljenjem i nikada nije "igrala kako je drugi svirao". Dobitnica je brojnih priznanja, među kojima posebno mesto zauzimaju Zlatna arena u Puli, Car Konstantin i Carica Teodora, Specijalna nagrada žirija na Festivalu u Veneciji... Stiče se utisak da su je srpski mediji na neki način zapostavili, jer danas ova vrsna glumica, iako živi u Beogradu, češće snima filmove u Sloveniji. Međutim, njen veliki "come back" se već dogodio filmskim ostvarenjem Milutina Petrovića "Jug ­jugoistok". U njemu Sonja igra glavnu ulogu i na neki način film govori upravo o njoj.

Zašto vas nije bilo duže vremena u domaćoj kinematografiji? Sonja Savić: Problem nije u meni. Ovde su me nepravedno zapostavili, za neke filmove su mi i dan danas ostali dužni, a ako se osvrnemo unazad videćemo da poslednjih desetak godina nismo ni imali dobrih ženskih rola. Mahom su to bile jadne uloge, koje nikad ne bih prihvatila da radim. Znači li to da ste se vi ipak sve vreme, i pored svega, bavili svojom profesijom?

Sonja Savić: Tačno, iako me nije bilo na velikom ekranu, od glume se nikada nisam odvojila, a problema je bilo na pretak. Put umetnika je težak. Kada je nakon diplomiranja na FDU trebalo da odlučim da li ću ili ne pristupiti nekom pozorištu, shvatila sam da uspešna karijera, brak i porodica, ne mogu ići uporedo. Ako se odlučite za brak i dete, najviši nivo u profesiji može da se postigne tek za dvadeset godina, a to mi nije odgovaralo. Opredelila sam se za karijeru, mada mi ljubavi nikada nije manjkalo. Moja prva prava ljubav desila se kada sam imala petnaest godina i kada sam srela Vlajka Lalića, jednog od najvećih inovatora i učitelja džeza.

Jedno vreme ste imali šansu da karijeru nastavite u inostranstvu, tačnije Americi. Zašto ste od toga odustali? Sonja Savić: Imala sam ponudu kompanije "Vorner Bros", ali sam se ipak odlučila za povratak u Beograd. Pripadam ljudima koji su na vreme shvatili da čovek počinje samo jednu priču u svom životu i da je pravi srećnik ukoliko i tu jednu uspe da odradi do kraja.

Devedesetih godina ste se našli na "crnoj listi" umetnika. Tada se dogodila i vaša saradnja sa "Supernautom"...

Sonja Savić: Sredinom osamdesetih godina osetila sam svojevrsni progon, ne samo umetnika, već i običnih ljudi. Priznajem da me je to veoma razočaralo. Posebno sam bila zgrožena mladim i naprednim ljudima koji su tada pričali o ratu i neprijateljima u stilu : "Ako nećemo mi njih, oni će nas". Tada su moji vršnjaci masovno počeli da napuštaju zemlju u potrazi za egzistencijalnim minimumom. Sa slikarom Điletom Markovićem i lingvistom Sašom Radićem sam nastavila da radim, ali to nije imalo pravog odjeka među filmskom publikom. Odlučili smo se da osnujemo trupu "Supernaut".

Tih godina ste ipak imali i serijal na ART kanalu. Zbog čega tvrde da ste na neki način probudili "uspavane" ?

Sonja Savić: Krenula sam od samog početka i sarađivala sa mnogim umetnicima iz Hrvatske i Slovenije. Jedna od najlepših predstava tih godina bila je "Ne u mostarskoj pećini". Sa kolegama sam pravila i autentičnu muziku i po nečijim shvatanjima išla naopakim putem, od drame ka životu. Srećom, rano sam počela da bežim od stvarnosti, posvećujući se igri i baletu. Tih ratnih godina surovu realnost, koja me je okruživala, izbegavala sam prepuštajući se svim vidovima umetnosti. Na sreću, tada sam zaigrala i u filmu Gorana Markovića "Urnebesna tragedija". Kasnije, u nedostatku ponuda, okrenula sam se alternativnom putu.

Priznajete li da ste u to vreme bili prisutni na "crnim listama" mnogih medijskih kuća?

Sonja Savić: Na žalost. Te liste su postojale i velika je prevara kada se kaže da su one skinute nakon promene vlasti. Još 1986. godine tadašnji urednik RTS, Vojkan Milenković, je zahtevao da se izbace honorarni saradnici i tako je prestala moja saradnja sa državnom televizijom, tačnije nisam više imala emisiju "Petkom u 22" , niti učestvovala i TV dramama i filmovima. Zanimljivo je da su i dalje u bunkeru tada snimljeni materijali poput: "Telefomanije" i "Karlovačkog doživljaja 1989.". Istovremeno mi se desilo da zbog jednog čoveka, nisam mogla da izađem iz Beograda punih deset godina, a sve javne scene u Srbiji su bile zatvorene za mene. Posebno sam bila pogođena žigosanjem umetnika kao veleizdajnika u periodu kada su zamenjene vrednosti i kada su sumanute ideje uzimale primat. Iako poštujem demokratiju, zastupam shvatanje da kartuzijanci ne mogu pljuvati na kalviniste.

"Supernautom" ste ušli u srpski tehno vodvilj...

Sonja Savić: Tačno, pre deset godina svetlost dana je ugledao video projekat "Supernaut ­ Beograd andergraund". Bio je to odgovor na Kusturičino "Podzemlje". Tada me je mnogo iritiralo što niko od naših velikih reditelja nije radio: ni Karanović, ni Marković, ni Drašković, ni Radivojević, a Emiru Kusturici je stavljena na raspolaganje cela televizija. Potpouno nezavisno sam započela autorski rad i dosta ulagala u trupu koja je postala ceo moj život. Prvi video film imao je premijeru u Sarajevu, zahvaljujući Senadu Pečenjinu, uredniku "Vremena", koji je načuo da postoji osoba koja nema dodirnih tačaka sa javnim životom Beograda. Potom je usledio i film posvećen hiljadama izbeglih beogradskih intelektualaca, a kasnije i "Plej" koji je za temu imao studente i uniforme. Usledili su razni natpisi po novinama, što me je itekako pogodilo. Davno sam shvatila da su reči moje bake istinite jer se u ljudskih očima sve može pročitati.

U najnovijem ostvarenju "Jug ­ jugoistok" okupljena je pomalo neobična ekipa ovdašnjih umetnika, a svi vi govorite o jednom gradu ­ Beogradu...

Sonja Savić: Tačno, to je storija i svojevrsan dokumetarac koji je "sam protiv svih". Osim ljudi koji u njemu stvaraju i žive, bilo je potrebno prikazati i dušu koju ovaj grad poseduje, a to su svojevrsni eksperimenti gde su dešavanja slična mitskim. Za mene je Beograd bio i ostao grad koji ima najstariju Kinoteku u Evropi i koji je novim, militantnim eksperesionizmom i patriotizmom pokušao da se izbori protiv mafije, estrade, ogovaranja i prostota svih vrsta. Ima i onih civilnih ljudi koji su ostali duhovni i pojedinačni, i koji su uspeli da prežive trinaest paklenih godina Miloševićevog režima. Tu generaciju nikakavi ideologizmi nisu povukli na dno, jer su dobro razmislili o tome čiju kuću grade.

Kada se osvrnete unazad, koja uloga u filmu vam je bila najteža za kreiranje?

Sonja Savić: Mislim da je to bio lik strine Slavka Štimca u Šotrinom filmu "Braća po materi". Bila je veoma teška za spremanje, jer sam glumila ružnu, staru i osobu "uvek pod gasom", ali sa njom sam uspela da izađem na kraj i mislim da sam to učinila onako kako treba.