Za njega kažu da je festivalski pevač! Saša Vasić je svojevremeno pobedio na festivalu u Budvi, a ove godine iako nije nastupao, iz Budve se vratio s novim kolima! Njegova pesma “Bol do ludila” koju je otpevala Marija Šerifović proglašena je za najbolju, tako da je Vasić kao kompozitor dobio prvu nagradu - automobil Ford Karizmu. Kada je Marija Šerifović tražila pesmu za sebe, odabrala je upravo numeru “Bol do ludila”, a Vasić je u pola cene, za 500 evra prodao “mehanička” prava i mogućnost da neko izvede tu pesmu. Međutim, autorska prava je zadržao za sebe i ispostavilo se da je to bio više nego dobar potez:

Saša Vasić: Nisam se nadao nekom dobrom plasmanu. Mariju jako cenim i volim i zaista je doživljavam kao mlađu sestru. Želeo sam da joj pomognem i baš njoj sam dao tu pesmu. Mi smo saradnju počeli kada je ona radila prvi album, i tada sam joj uradio dve numere. Propozicije festivala su takve da kompozitor dobija nagradu i tako sam ja pobedio, prvi put kao autor, a ne kao izvođač.

Majka Marije Šerifović, folk pevačica Verica nije mogla da se pomiri sa činjenicom da ćeš ti uzeti auto?

Saša Vasić: Marija nije ni znala šta se dogodilo tog jutra, kada je Verica prilično besno nastupila prema meni. Dok je Marija spavala, desilo se to što se desilo, ali smo kasnije izgladili sve nesporazume. Verica se izvinla i sve je to ok! Bilo pa prošlo! Nesporazum je nastao kada je sponzor dao koverat na kome je pisalo da auto ide pobedniku! A pobednik je kompozicija, a ne pevač! Ja sam se video s Marijom i verovatno ću s njom sarađivati narednih dana, pošto snima novi album.

Hoće li ova nagrada biti vetar u leđa da završiš novi album?

Saša Vasić: Pa hoće, pošto je sada zaista vreme da uradim album. Imam jako dobre pesme, iako mi je glupo da to sam pričam. Godinu i po dana sam radio na novom albumu i verujem da ću naći dobrog izdavača koji će moći da prezentuje sve to publici. Mnogo očekujem od ovog albuma i duboko sam ubeđen da će mnoge nove pesme biti pravo iznenađenje, jer ovog puta imaju i neku dozu mini komercijale.

Saznao sam da si pisao sam neke tekstove za nove pesme. Da li si se tek sada osetio dovoljno jakim da pored komponovanja sam napišeš i reči pesme?

Saša Vasić: Pa, nemam pojma, valjda je tako! Nisam se ranije usuđivao jer sam mislio da ja to ne umem. Ja sam čovek koji radi samo ono što zna, a kad nešto ne zna pozove ljude koji su za taj posao obdareni. Jedne noći mi se desila jedna pesma! Nisam mogao da spavam, seo sam i napisao tekst za bukvalno sat vremena. Video sam da to nije tako strašno i da to mogu da radim. Kako sam dalje pisao sve sam se više oslobađao i dobijao želju da dalje radim.

Koliko čovek mora da odoli iskušenju brzog zgrtanja para na tralala pesmičicama?

Saša Vasić: Ti imaš dva puta. Prvi je da se prodaš i radiš pesme za jednokartnu upotrebu u koje ni sam ne veruješ, a drugi put je jako težak i zahtevan. Verujem da sam na tom putu, jer sve što sam u životu stekao, stekao sam na jako težak i dramatičan način. Verovao sam u tu svoju muziku i da će mi ona doneti sve što mi treba. Pre dva meseca bio sam blizu pucanja i imao misli da prestanem da se bavim muzikom. I onda, kao grom iz vedra neba pobeda na Budvi i neka nova energija. Verujem da je život tako uređen, da kad dođeš do ponora, desi se nešto krajnje neočekivano i trzne te na drugu stranu i vrati u život. Nisam se prodao u muzici i zato sam jako ponosan na sebe!

Stigao je novi auto, a koliko znam i stan?

Saša Vasić: Otkud znaš? (smeh) Verovao ili ne ja sam 19 godina živeo kao podstanar. Ove godine sam se konačno skućio i našao svoj kutak u ovom velikom gradu. Uz Božju pomoć sam konačno svoj na svome. Stan nije veliki, ali sam ga sredio po svom ukusu i svaki detalj je pažljivo odrađen. Život mi je lakši i lepši, a i ja sam malo opušteniji, jer više nema kirija, gazda, zvocanja... Nekome je to možda nešto obično, ali ja sam se radovao kao malo dete kada sam prvi put ušao u svoj dom.