Željko Dimić iliti Jack Dimich je ime malo poznato u Srbiji, ali je itekako priznato u Holivudu. Rođen je u Bosanskoj Dubici pre 38 godina. Završio je prestižnu školu glume na “Li Strarberg Univerzitetu” u Njujorku, gde ga je put naneo pre osam godina. Još kao dvanaestogodišnjak se zainteresovao za glumu, kada se prijavio na audiciju za rolu Sirogojna u filmu Branka Bauera “Boško Buha”. Međutim ulogu nije dobio (već je pripala tadašnjem anonimnom Draganu Bjelogrliću), ali ga to nije obeshrabrilo, već je još jače želeo da kroz neku godinu upiše studije glume. Ali na FDU ga dve godine uzastupno nisu primili.

Sreću ste potražili u “belom svetu”...

Željko Dimić: Prvo sam otišao u Prag, a potom u Švedsku. Znao sam da mi je odrednica daleka Amerika. Nastanio sam se u Njujorku 1996. godine. Dvanaest meseci kasnije položio sam prijemni ispit na “Li Strarberg Univerzitetu” i nakon četiri godine diplomirao. Tačno je da je strancima u inostranstvu, posebno nama glumcima, najveća prepreka jezik. Međutim, tom problemu sam se veoma ozbiljno posvetio. Čak i danas svakodnevno radim sa privatnim učiteljem i posebnu pažnju posvećujem akcentu. Što se tiče glume, do pre šest meseci imao sam sopstvenog agenta, ali pošto nisam želeo da radim reklame, raskinuo sam ugovor. Nemam ništa protiv ljudi koji se bave reklamama, ali za mene to nije glumački poziv. Dobar izgled i par rečenica u kadru, svakako nisu samo ono što glumac mora da poseduje.

Koje filmove ste do sada snimili?

Željko Dimić: Igrao sam u filmu Spajkija Lija “Tri ujutru” (zajedno sa Sergejom Trifunovićem i Denijem Gloverom), a zatim i u ostvarenju "Ratne priče" sa Džefom Goldbrumom. Film je prikazan na američkoj televiziji pre tri meseca. Četiri godine sam već član Udruženja filmskih glumaca.

Nastupali ste i na američkim pozorišnim scenama?

Željko Dimić: Između ostalog, radio sam predstavu “Policajci”, a trenutno nastupam u teatru “Slon” na Bulevaru Santa Monika. Kao student sam dosta igrao u pozorišnim predstavama, iako sam stranac, a sada kao profesionalni glumac podjednako prihvatam i uloge na filmu, ali i u teatru.

Nameravate li uskoro da zaigrate u nekom novom komadu?

Željko Dimić: Svakako, već sredinom septembra očekuje me premijera “Zoološkog vrta” Edvarda Olbija u kome ću glumiti jednu od glavnih uloga – lik psihopate.

Za razliku od vaših pojedinih kolega kod nas, vi se kao holivudski glumac odlikujete neposrednošću, a osobine poput sujetnosti i oholosti su vam nepoznate...

Željko Dimić: Rado dajem intervjue, do mene nije teško doći i nikada nisam “nedostupan”. Davno sam naučio da ne trebamo postati ono što nikada nismo ni bili, da bi prestali da budemo ono što ustvari jesmo. Gluma je zanat i posao kao i svaki drugi. Uz dužno poštovanje svih kolega koji se tako ponašaju, ja nemam prava na tako nešto. Za mene je glumac – zanatlija koji samo radi javan posao. Jedina stvar od koje bežim u razgovoru sa predstavnicima sedme sile je privatan život, a profesija to svakako nije.

Glumili ste i pored Žarka Lauševića. Kakav je utisak ostavio na Vas?

Željko Dimić: Pre četiri godine u “Linkoln centru” u Njujorku, premijerno je izvedena Mrežekova duodrama “Emigranti”, koju smo adaptirali, režirali i u njoj igrali Žarko Laušević i ja. Sa njome smo obišli celu Ameriku, a nažalost prekinuli smo je zbog privatnih dešavanja sa Lauševićem. Trebalo je da sa njom gostujemo i u Evropi, ali nesrećne okolnosti su sve to stagnirale. Žarku, koji je divan čovek i moj veliki prijatelj, a uz to i sjajan glumac, sam rekao da postoji neka velika sila na ovom svetu, koja će nas ponovo staviti na scenu. Za sada ostaje ovako, ali mislim da će i to vremenom proći.

U Beograd ste došli zbog Festivala monodrame i pantomime, na kome ste izveli monodramu Josipa Pejakovića “Oj, živote”...

Željko Dimić: Da, ali sam nakon predstave u Zemunu, otišao do roditelja u Bosansku Dubicu, gde sam za decu koja su ostala bez roditelja, ponovo odigrao ovu monodramu. Naravno, sve je to išlo u humanitarne svrhe, a ja sam osećao obavezu da nešto poklonim i svom rodnom kraju.

Planirate li da se kroz desetak godina vratite u svoju zemlju?

Željko Dimić: To se podrazumeva. Svi mi odlazimo, ali duboko verujemo da ćemo se kad tad vratiti. Treba videti kako se u dalekom svetu ljudi bave glumom, ali to ne podrazumeva da se nikada ne vratimo svojim korenima. Naprotiv. Želja mi je, ne da budem slavan, dobijem Oskara i postanem bogataš koji ima limuzine sa šestora vrata, već da se vratim u prelepi Beograd i otvorim vlastito pozorište i školu glume. Voleo bih da u kasnijim godinama postanem pedagog glume i svo svoje znanje prenesem mlađima.

Šta vam u Americi najviše nedostaje iz domovine?

Željko Dimić: Kozarački vazduh gde sam odrastao, široki i prelepi beogradski bulevari, a najviše ljudi sa ovog područja. Imam puno prijatelja poput: Mladena Simeunovića, Andreja Kočevara, Bobana Vještice, Siniše Laličevića...

Imate li želju da zaigrate pored holivudskih magova i kojih?

Željko Dimić: To je teško reći, tačnije izabrati. Još kao dečak priželjkivao sam da radim sa Lauševićem i to se ostvarilo. Sada bih voleo da zaigram pored Gerija Oldmana. Njega sam već upoznao i video kako je to veliki čovek.