Iako je prvi album snimio pre jedanaest godina, Pike je tek sada, sa albumom "U prolazu", koji je snimio za "Grand", stigao tamo gde je od početka karijere želeo. Novim pesmama je ozbiljno "prodrmao" ljubitelje dobre pesme i mnogi nikako da se načude gde je ovaj pevač bio do sada! A on kaže da je poznatiji čak i u Americi nego u Srbiji i da je konačno rešio da "stvari stavi na pravo mesto". U ekskluzivnom razgovoru za naš magazin, misteriozni Pike po prvi put javno govori o nekim stvarima iz svog uzbud-ljivog života i otkriva gde se, s vremena na vreme, krio! Dok ispija gusti sok i odoleva cigaretama, počinje svoju dramatičnu životnu priču.

Fikret Dudević Pike: Rođen sam u Višegradu. Pošto su moji otišli na rad u Austruju, ostao sam sa babom i dedom. Kada su oni pomrli, počeo sam da živim sam. U Sarajevu sam završio srednju trgovačku školu. A onda sam se, ne znajući šta bih sa sobom, uputio kod roditelja, u Austriju. Kad sam tamo došao, bio sam očajan. Nikako nisam mogao sa Švabama. Kada su me upisali u prvi razred srednje škole, mislio sam da je to kraj sveta. Shvatio sam da ću u prvi razred ići bar pet godina, toliko me je škola interesovala. Posle pola godine, digao sam ruke. Krenuo sam da radim kod oca u trgovini, ali mi je ubrzo i toga bilo dosta. U dvadesetoj sam postao vozač kamiona. Činilo mi se da je to sjajno jer sam mogao da putujem... Kada ste počeli da se bavite muzikom?

Fikret Dudević Pike: U petom osnovne sam zasvirao harmoniku. Moj stari me je naterao. Nekad sam to voleo, nekad mi je bilo odvratno. Dođu moji iz Austrije, pa me stari povede sa sobom u goste i naredi da ponesem harmoniku. I dok su druga deca mogla da pikaju fudbal do mile volje, ja sam zabavljao pajtaše mog starog! Brzo sam skontao da je lakše biti pevač nego harmonikaš, pa sam počeo da pevam. Učestvovao sam na nekim amaterskim takmičenjima, lepo sam prolazio.

Koliko je prvi album promenio vaš život?

Fikret Dudević Pike: Snimio sam ga 93. godine i bio sam presrećan jer mi je skočila cena. Posle sam snimio još tri. Svi su mi obećavali svašta, a niko ništa nije ispunjavao... Nisam imao reklamu. Srećom, učestvovao sam na festivalima po Bosni, osvajao nagrade, borio se kako sam znao i umeo... Ali, daleko je to bilo od onog pravog!

I zdravstveni problemi su vam onemogućavali da stignete dalje...

Fikret Dudević Pike: Prošao sam pakao. Znate, svaki put kada bi me neko pitao gde sam bio do sada i zašto sam pravio pauze, ja sam izmišljao svakojake priče. Nisam želeo da me ljudi sažaljevaju kad čuju istinu. Ali, evo, sada ću reći... U ranoj mladosti se nisam čuvao, bavio sam se sportom, vozio motore, čuda... Tako sam zaradio jaku upalu bubrega ali ni u ludilu nisam hteo ići doktoru. Kada sam zaglavio u bolnicu jer više nisam mogao ni da dišem, jedan moj bubreg je otkazao... Šest godina sam svaki drugi dan u bolnici provodio po pet sati, na dijalizama! Prve godine, bio sam očajan. Bio sam mlad i činilo mi se da je jedino rešenje da se ubijem!

Brat vam je nudio svoj bubreg!

Fikret Dudević Pike: Za to nisam hteo ni da čujem. Da mu se nešto desi, ubio bih se od muke i obojica bismo bili upropašćeni. Posle godinu dana sam se trgnuo! Dijalizu sam shvatio kao posao. Posle više niko na meni nije mogao da primeti da mi nešto fali! Petkom sam odlazio u bolnicu, "u prvu smenu", kao na moj prvi posao i tu provodio vreme od sedam ujutru do podneva. Uveče bih odlazio u kafanu i pevao po celu noć! Nedeljom bih opet gotovo celu noć radio, a onda iz kafane odlazio na dijalizu! Uhvatio sam neki ritam i podnosio sam to što me je snašlo, svestan da ima i gorih sudbina!

Kako ste našli spas?

Fikret Dudević Pike: Stigao je iznenada, kad sam se prestao nadati. Jedne noći, dok sam pevao u kafani, pozvao me je doktor iz Insbruka i rekao mi da za dva sata "dolazi moj bubreg" i da brzo dođem kući jer će po mene doći kola hitne pomoći! Mislio sam da se neko šali, pa sam nastavio da pevam. Pozvao je doktor ponovo! Sve sam shvatao kao zafrkanciju. Na kraju je gazda lokala dreknuo: "Ostavljaj taj mikrofon i trk u bolnicu!" Poslušao sam ga i pošao kući sa žaljenjem što ću te večeri ostati bez bakšiša. Bakšiš mi bio važniji od bubrega!

Koliko dugo niste pevali?

Fikret Dudević Pike: Elem, dobio sam novi bubreg i dva meseca sam proveo u bolnici. Posle još dva meseca nisam pevao... Bilo je to pre pet godina i sada sam kao nov, spreman da se borim za svoje mesto pod estradnim suncem. Presrećan sam! Uradio sam dobar album i mnogi ne mogu da se načude kako su meni, "početniku" dali ljudi tako dobre pesme. U stvari, mnogi tek sad shvataju da ja nisam početnik, već da sam godinama profesionalac. Mnoge kolege mi na dobrim pesmama zavide! Trgli su se... Sad bi svi da mi pomognu! A kad mi je pomoć najviše trebala, svi su hteli samo da me opelješe! Dešavaju mi se samo lepe stvari. Ali, ko zna šta me čeka u budućnosti, kad mnogi shvate da sam im konkurencija, i to, nimalo naivna!