Iako nikad nije bio sklon ludostima, niti su mu se lude stvari dešavale u velikim količinama, folk pevača Dejana Dejanovića ovih dana poznanici i prijatelji oslovljavaju sa "ludače!" On se ne ljuti, već se samo zadovoljno smeška. Uostalom, veli, sam je kriv jer je svoj poslednji, četvrti album hrabro nazvao "Ludak". Sve u svemu, cilj je postignut i dvadeset sedmogodišnji pevač, koji je rođen u Štutgartu, skrenuo je pažnju na sebe i svoje pesme.

Dejan Dejanović: Muzikom sam počeo da se bavim u petnaestoj godini. Osnovao sam grupu "Mali kec" i dugo smo bili najmlađi bend u Nemačkoj. U grupi nas je bilo četvoro, tri momka i jedna devojka –Vesna. Svaki treći dan smo održavali probe i posla smo imali u izobilju. Svirali smo po klubovima, a kad smo malo odrasli, krenuli smo da pratimo poznate pevače i da sa njima nastupamo širom Evrope. Ja sam bio za bubnjevima. Jednog dana, izneverio nas je pevač. Jednostavno, nije se pojavio na zakazanoj svirci. Nisam imao kud nego da se latim mikrofona. Tako sam slučajno krenuo da pevam. Iako sam tada hteo da umrem od muke, danas sam mu zahvalan što nas je izneverio!

Kada ste snimili prvi album?

Dejan Dejanović: U osamnaestoj, za produkciju "Lazarević". Mnogo sam očekivao, a malo dobio. Bio sam beskrajno razočaran. U stvari, tek kasnije sam shvatio da sam tada zvučao užasno. Imao sam dečiji glas, jadan, neuvežban... Drugi album je bio znatno bolji. Ljudi su počeli da me prepoznaju. Treći je bio pun pogodak! Kada mi je jedna prodavačica u Štutgartu zatražila autogram, mislio sam da ću crći od sreće! Činilo mi se da je to najvažniji događaj u mom životu i da sam dotakao nebo! Sve u svemu, tada mi je sjajno krenulo. Ljudi su me zvali iz čitave Evrope. Putovao sam, pevao, mesec dana sam bio na turneji sa Nedeljkom Bajićem Bajom. Čak sam uspeo da vratim sve dugove u koje sam uleteo finansirajući dva prethodna albuma!

Zašto niste krenuli da karijeru gradite iz domovine, nego iz Nemačke?

Dejan Dejanović: Pogrešnim putem sam krenuo od starta. Pošto sam u Nemačkoj rođen i pošto sam u toj zemlji oduvek živeo, bilo mi je logično da iz nje krenem. Ali, očigledno da je najvažnije proći prvo u domovini, pa tek onda ići dalje. Mnogo sam radio po Bosni, Republici Srpskoj, a sada krećem da osvajam i Srbiju. Posle nekoliko promašaja, kada sam čuo da Ivan Todorović otvara muzičku kuću, odmah sam mu se obratio jer sam znao da ću od njega imati podršku kakvu ne bih nigde imao. Naime, nekad sam kao bubnjar radio u njegovom lokalu...

Kako vi gledate na ovdašnju estradu?

Dejan Dejanović: Dopada mi se! Ima mnogo dobrih pevača koji mi se dopadaju. Svako ima svoj stil, svako se bori, za svakog ima mesta. Ali, ne dopada mi se što niko ne radi po evropskom sistemu. Ipak, jasno mi je da je to nemoguće. Sve mora da se plaća, sve se pretvorilo u "keš na ruke", ne funkcionišu autorska prava. Voleo bih da sve bude regulisano kao u Evropi, da svako može da živi od svog rada.

Planirate li možda da dođete da živite ovde? Dejan Dejanović: Ponekad mi to padne na pamet. Ipak, predugo sam u Nemačkoj da bih mogao da se priviknem na neke ovdašnje običaje i da bih mogao da se odreknem nekih stvari koje imam u Nemačkoj. Ipak, ko zna!

Kako biste vi predstavili sebe?

Dejan Dejanović: Kao momka koji vozi svojim putem i nikog ne želi ni da prestigne, ni da ugrozi! Da iskoristim priliku da kažem da sam mlad i perspektivan. Naravno, neoženjen. Prema tome, devojke, navalite! Jedva čekam da me neka obori s nogu i zarobi! Voleo bih da imam veliku i zdravu familiju i da se moja deca ponose tatom!

Pre par godina se pročulo da ste poginuli! Otkud to?

Dejan Dejanović: Pojma nemam! Bilo je to nešto najgroznije i najmorbidnije što mi se u životu desilo! Poginuo je momak koji se zvao i prezivao kao ja. Bilo je to objavljeno u vestima, ali nigde nije rečeno da je pevač. Logično, svi su pomislili da sam to ja. Kad su krenuli da zovu moju porodicu, sa namerom da čuju šta se desilo i da izjave saučešće, bio sam šokiran. Prekrstio sam se i rekao: "Daleko bilo!"