Folk-pevač Dragan Kojić Keba spada u malobrojnu grupu raspevanih srećnika za koje ni usred zime, a kamoli usred leta – nema zime! Negujući specifičan, prepoznatljiv muzički stil, obezbedio je sebi mesto na estradi i dovoljnu količinu posla da na tome mogu mnogi da mu pozavide. Proteklih nedelja, kad god bismo ga pozvali, nalazili smo ga u drugom evropskom gradu. Poslednji put, »ulovili« smo ga u Parizu. Iz grada svetlosti se vratio nasmejan i dobro raspoložen.

Dragan Kojić Keba: Nigde nije kao što je bilo, ali se ne žalim. Imam zavidan staž i ugled na estradi i prezadovoljan sam svojim statusom i svojim životom. Stalno je u državi, pa i šire neka kriza, do posla nije lako doći, ali za dobru pesmu uvek ima prostora i vremena. Ponekad čujem kako ljudi pričaju da je – gotovo! U stilu, ko je postigao nešto, to mu je... Kao, teško onima koji počinju, teško da će za njih biti posla i hleba. Nije tačno. Nije kraj sveta. Kao što rekoh, ma kakva vremena bila, narodu će trebati dobre muzike i zato neka se niko ne obeshrabri što su vremena teška! – priča Keba, dok naš razgovor »prisluškuje« njegova ćerka Nataša.

Nataša je dokaz da ipak ima prostora za nove zvezde!

Dragan Kojić Keba: Još dok je bila vrlo mala, prepoznao sam muzički nerv u njoj. U neku ruku, sada me podseća na mene, u vreme kada sam počinjao. U mojoj karijeri, sve se dešavalo spontano. Tako je krenulo i sa njom. Nekako prirodno, bez ičega isforsiranog i na silu. Njoj je lakše nego što je meni bilo jer ima savetnika, to jest mene. Ne može boljeg savetnika da poželi od svog roditelja! Istovremeno joj je i teže jer će ljudi od nje više očekivati. U nekom smislu, ona me je već prevazišla! Recimo, obrazovanija je od mene, upisala je Muzičku akademiju. Ipak, nema »trip« da treba da stigne dalje od mene...

A šta ste vi naumili dalje, u muzičkom smislu?

Dragan Kojić Keba: U ovoj profesiji sam postigao sve što se moglo. Ostvario velike tiraže, pobeđivao na festivalima, pravdao poverenje publike, opstao... Ali, tačke u muzici nema. Nemam neostvarenih ambicija ali sam emotivno hiperaktivan i guram dalje. Dokle ću stići, videćemo! Neka to sve ide spontano, kao što je išlo i do sada. Ništa neću forsirati.

Često spominjete duhovnost. Kako negujete svoju duhovnu kondiciju?

Dragan Kojić Keba: Postoje »fioke« u kojima su smeštena osećanja. Radost, tuga, optimizam, pesimizam... Kao što postoje znakovi u saobraćaju, tako postoje i znakovi u životu. Neko prepozna u sebi duhovnost, koja se dobija iskonski, rođenjem i jednostavno je prati, kao i znakove u životu. Neko to ne prepozna... Imam dobar recept za duhovni trening – filozofija i mašta! Maštam, ali ne dopuštam nerealnom da me uzme pod svoje i ponese nebu pod oblake, gde bih izgubio svaki kontakt sa stvarnošću. Okolina, prijatelji, porodica mi pomažu da neprestano osvežavam i negujem duh. Znate, duh čovek može da promeni, ali narav nikada!

Sviđa li vam se sopstvena narav?

Dragan Kojić Keba: Ne! Ne dopada mi se što sam hiper-hiper-hiper... u svakoj kategoriji emocija. U tom smislu, »potkresao bih sebi vrhove«. Moja svaka emocija je uvek »u crvenom«. Da me pogrešno ne razumete, nisam uznemiren! Ne znam kud bih da sam uznemiren, sa tolikim emotivnim »šiljcima«!

Da niste pevač, šta biste bili?

Dragan Kojić Keba: U ovim godinama sam shvatio da bih sjajne rezultate postigao da sam se bavio medicinom! A jednog dana ću, možda, otvoriti astrološku »radionicu«. Pustiću bradu, staviću šešir i tamne naočare, uzeću čarobni štapić i gledaću ljudima u dlan! U stvari, iako se ne bavim medicinom, jasam doktor za dušu! Pesmom ljude razgaljujem ili rastužujem, ali nikoga ne ostavljam ravnodušnim!

Rado puštate novinare da zavire u vaš dom!

Dragan Kojić Keba: Da! Uvek je tako bilo... Bili ste u mom domu i pre dvanaest godina, kada sam se sa porodicom iz Loznice preselio u Beograd. Živeli smo u iznajmljenom dvosobnom stanu na Miljakovcu. Pored nas četvoro, bili su tu još i tast, tašta, svastika, svi izbegli iz Mostara... Iako je bilo tesno, bili smo srećni, kao što smo srećni i sada. Svakome bih poželeo porodičnu sreću u kakvoj ja uživam. Nije to nikakva prazna priča. Svakome ko uđe u moj dom, dovoljno je pet minuta da se uveri da Igor, Nataša, Olja i ja živimo u harmoniji... Puštam ljude da zavire u moj dom, ali samo u granicama dobrog ukusa!