Kao i većina klinki, Novosađanka Dragana Vrbaški je sanjala da će jednog dana postati pevačica. A kada je postala pevačica, počela je da sanja o albumu prvencu. Sanjala, sanjala, pa prestala... Dočekala ga je pre mesec dana, u dvadeset šestoj godini i kao da još nije svesna da je ispunila svoj davnašnji san. Uzbuđena i srećna što daje jedan od svojih prvih intervjua, počinje svoju životnu priču.

Dragana Vrbaški: Počela sam da pevam u četrnaestoj, kada me je teča prijavio na audiciju za mlade pevačke talente. Vrlo brzo sam krenula da tezgarim. Nije mi bilo lako jer sam išla u Ugostiteljsku školu, smer za kuvarice. Uveče sam se šminkala, stajala na štikle i odlazila u kafanu. Vraćala sam se kući ujutru, brzo skidala šminku, navlačila farmerke i jurila na časove. Teško je išlo, ali sam uspela da steknem diplomu kuvarice. Upisala sam i višu poslovnu školu, ali od učenja dalje nije bilo ništa!

Kako su na vaše pevačke poduhvate reagovali roditelji?

Dragana Vrbaški: Imala sam njihovu bezrezervnu podršku. Od početka sam deo zarade davala u kuću. Takođe od početka, sa mnom je na tezge išao moj tata. Tako je i danas... Zahvaljujući takvom njihovom odnosu, bila sam zaštićena od svega i svačega!

Zašto ste otišli u Nemačku, zemlju u kojoj i danas živite?

Dragana Vrbaški: Krenula sam u potragu za boljim životom. Ovde sam pevala, tezgarila i radila u «Mobtelu« kao referent. Možete misliti koliko napora mi je trebalo da »vodim dvostruki život«! Dnevni, u »Mobtelu«, i noćni, pevajući u kafani. Pre tri i po godine, kolege su me pozvale da dođem u Nemačku, da radim sa njima. Dugo sam razmišljala, a onda sebi rekla – dosta i hrabro dala otkaz! Spakovala sam kofere, sela u autobus i stigla u Štutgart!

Kako je izgledao taj prvi susret sa velikim, belim svetom?

Dragana Vrbaški: Očajno! Kada sam stigla, padala je kiša. Ružno vreme, ružna autobuska stanica, ružni ljudi... Bilo mi je došlo da se okrenem i vratim kući! A tek kako je bila ružna kafana u kojoj je trebalo da pevam... Stegla sam zube i odlučila da izdržim, kako znam i umem... Prolazili su meseci, a ja sam napredovala i stepenicu po stepenicu, koračala ka boljem životu. Dobijala sam sve bolje angažmane, u sve boljim lokalima, sa sve boljom klijentelom. Napokon sam stigla do najbolje evropske diskoteke, »Madone« i tu sam i danas, zadovoljna i srećna...

Gde ste bili kada je u »Madonu« pre petnaestak dana podmetnuta bomba?

Dragana Vrbaški: Među gostima i pojma nisam imala šta se dešavalo! U stvari, drama se odigravala iza diskoteke. Došla je policija, otkriveno je da eksplozivna naprava nije ni mogla da bude aktivirana. Onaj ko je postavio, hteo je samo da nekoga zaplaši. Sve to sam saznala tek sutradan, kad je cela priča bila gotova!

Jeste li svih ovih godina imali neprijatnosti u poslu?

Dragana Vrbaški: Pravih neprijatnosti nisam imala jer sam kroz sve išla mozgom. Dešavale su mi se samo gluposti, bezazlene budalaštine. Pre par meseci, pred fajront sam u »Madoni« sedela sa društvom. Gledali smo boks. Odjednom, moja drugarica je tresnula u nesvest. Pojurila sam da joj donesem čašu vode. U toj jurnjavi, štikla moje sandale se zaglavila i ja sam se prostrla po podu koliko sam duga! Razbila sam se kao tikva... Zašto ste album snimili tek sada?

Dragana Vrbaški: Kada sam počinjala, maštala sam o tome. Ali, kako je vreme prolazilo, tako sam shvatala da bih zbog albuma morala svašta da progutam i preturim preko glave, a na to nisam bila spremna... Prošle godine, na jednoj svirci, upoznala sam Jocu Đevića. Ponudio mi je saradnju, ima svoj studio i nekako spontano, krenula je priča o albumu. Nije prošlo mnogo, a ja sam snimila pesme i eto...

Većina početnika hrli u »Grand«. Šta je vas sprečilo da to učinite?

Dragana Vrbaški: Klasika – cena! Sve mi je to bilo preskupo. Mnogo su tražili, a malo nudili. Sramota me je i da kažem koliko su mi novca tražili. Saradnja sa »Vipom« mi je mnogo jednostavnija, povoljnija i prihvatljivija. Zato sam sa tom kućom sklopila dogovor...

Ako već hoćete da postanete estradna zvezda, jeste li savladali veštinu foliranja i slična umeća, neophodna za uspeh?

Dragana Vrbaški: Jesam! Ali, ne toliko da bih se ja folirala i glumatala, već da bih mogla da otkrijem kad to drugi čine! Najvažnije mi je da sam naučila da ljude procenjujem dovoljno dobro da ne mogu da me prevare, niti da me ubede da verujem u njihove bajke! Ako je baš neophodno, mogu i ja da se foliram, ali u granicama!

Držite li svoj prvi kompakt-disk pod jastukom?

Dragana Vrbaški: Prvih nekoliko dana, nisam mogla da se odvojim od njega! Po celi dan sam buljila u njega, a noću ga stavljala pod jastuk! Sad mi to već nije toliko interesantno!