O uzbudljivom životu momka koji se predstavlja kao Jocca, mogle bi se debele knjige napisati! Završio je više škola, svira nekoliko instrumenata, živeo je u nekoliko zemalja... O svemu što mu se dešavalo, sprema i roman, pod radnim naslovom "Hiljadu i jedan grad". Počeće sa pričom o jednom čuvenom hotelu u Dominikanskoj republici, u kom je jednom odseo kad i Ronald Regan... Rođen je u Čačku, a već nekoliko godina živi u Štutgartu. Godinama je bio član "Ritma srca", a onda krenuo da karijeru gradi sam i eto, dogurao do četvrtog samostalnog albuma. Još u četvrtom osnovne, kada je izbačen iz hora kao krajnje nemuzikalan klinac, poverovao je da će daleko dogurati jer nijedan velikan do životnog cilja nije stigao jer mu je u startu "procvetalo cveće"!

Jocca: Bilo je ratno vreme. Iz rodnog Čačka sam otišao u Švajcarsku. Tamo sam počeo da radim kod čuvenog Samardžića, baš u vreme kada je i Ceca bila tamo. Posle šest meseci, više nisam mogao da izdržim. Ali, gde da se vratim? U zemlju u kojoj je sve ključalo? Moja sledeća životna stanica bio je Beč. Upao sam među Rome i bio jedini belac među njima! Bio sam "crna ovca" i fino sam se snalazio. Onda mi je pukao film, pa sam se preselio u Holandiju i ostao godinu dana, što u Amsterdamu, što u Roterdamu... Pošto mi đavo nije dao mira, vratio sam se zatim u Beograd...

Zašto niste ostali?

Jocca: Video sam da tu za mene hleba nema. Sreća moja da me je pozvao moj prijatelj Zoka Janković, koji je pevao u jednom restoranu u Štutgartu! Počeo sam tu da radim... Nije prošlo mnogo, a pozvao me je Voja Trandafilović, čovek koji je organizovao turneju Dragane Mirković. Ponudio mi je da poznatu pevačicu pratim na turneju, sa svojim bendom. Dali smo sebi ime "Ritam srca". Posle tromesečne turneje sa Draganom, otišli smo na turneju sa Brenom... U to vreme je "Zam" odlično funkcionisao, pa sam sa bendom snimio album...

Čula sam da vas je onda slava udarila u glavu!

Jocca: Devet godina smo svirali zajedno i bili smo toliko zaposleni da za to vreme nismo imali slobodan vikend. A slava nije udarila u glavu meni, već jednom drugom članu grupe. Čovek je umislio da je zvezda nad zvezdama! Za to mogu da zahvalim Saši Popoviću. U startu nam je izuzetno mnogo pomogao, a onda nam je silno odmogao. Rasturio je grupu koja je, u stvari, bila firma koja je hranila na desetine gladnih usta!

Kako ste preživeli silna "miniranja"?

Jocca: Pre tri godine, snimio sam prvi samostalni album. I odmah sam "zgazio na minu"! Iz čista mira mi je zabranjeno da se reklamiram na mnogim mestima, bez ikakvog objašnjenja. Svašta mi se dešavalo! Recimo, dok sam pevao u jednom lokalu u Švajcarskoj, policija me je "skinula" sa bine! Stigla im je dojava da sam u njihovoj zemlji ilegalno. Naravno, policija je sve lepo proverila, a onda su me pustili, uz bezbroj izvinjenja. Zatim je policija banula u moju kuću u Štutgartu! Prijavljen sam da u Nemačku donosim "crne pare"!

Uspeli ste da se "izvučete"?

Jocca: Naravno, jer imam dobru zaleđinu! A moja "dobra zaleđina" je moje poštenje! Sve što imam u Štutgartu, policija je pretresla i fizički i "papirno". Na kraju su mi se zahvalili i rekli da sam svetli primer kako stranac treba da funkcioniše u Nemačkoj! Čak su mi ponudili da otvorim firmu, da radim sa njima. Ali, to nisam prihvatio jer bih onda morao ponekad da radim i protiv interesa naših ljudi, a to mi ne pada na pamet!

Da li je to bio kraj vaših muka?

Jocca: Ma kakvi! Svašta mi se i dalje dešavalo. Recimo, iz Ciriha mi je prećeno da ne dolazim u tu zemlju da tamo ljudima ne bih "otimao hleb"! Ali, nekako guram. Imam suprugu koja je veća Nemica od pravih Nemica, imam divnu dvoipogodišnju devojčicu, u novembru supruga i ja očekujemo još jedno dete...

Pada li vam na pamet da se vratite u domovinu?

Jocca: Voleo bih to... Kada sam snimio drugi samostalni album, hteo sam da se vratim, da uložim par stotina hiljada evra, da otvorim svoj studio, kafić, teretanu... Ali, kad se pročulo da bih da se vratim, stigli su mi upozoravajući signali da to ne činim. Uz objašnjenje da bih mnogima mogao da pokvarim posao, a to nije zgodno... Za sad, ostajem u Štutgartu. U njemu sam se skrasio jer je najmirniji od svih gradova u kojima sam bio. Otvorio sam studio, radim punom parom... I što je najvažnije, kad negde idem, ne moram da zaključavam vrata studija. Ni auto ne moram da zaključavam! U Beogradu bi to bilo nezamislivo....