Rediteljka, dramaturg i književnica Isidora Bjelica, bila je primorana da na izvesno vreme prekine snimanje najnovijeg filma “Draga Mašin u ormaru”. Naime, usled rada u prelepim predelima Tunisa, Isidora je iznenada dobila “varičele”. Zajedno sa svojom kćerkom Vilom Evanđelinom preležala je dečju bolest i ovih dana se priprema za nastavak snimanja u Tunisu, Malti i u Istanbulu. Planira da film završi scenama koje će snimati u Beogradu, na jesen. Biće prepune masakra sa specijalnim efektima. Premijera je planirana početkom novembra.

Isidora Bjelica: Za razliku od mnogih, nemam fascinaciju inostranstvom, da bih film prvo prikazala van granica moje zemlje. Prvenstveno snimam i pravim dela za moj narod, a potom će ga videti i inostrana publika. Inače, interesovanje svetske javnosti je ogromno za film. Francuska i italijanska štampa uveliko pišu o mom projektu, a dala sam intervju i za jedan američki časopis.

Mnogi se pitaju da li je tvoj film istorijski ili ljubavni?

Isidora Bjelica: Za mene su to smešne diskusije, podele i dileme. Ovo je umetnički film i moje viđenje jedne velike ljubavi. On je otišao korak dalje i od “Poslednjeg tanga u Parizu” i od “Noćnog portira” u erotskom smislu. Međutim, on priča o našoj istoriji i daje odgovore zbog čega ubijamo naše vladare i zašto mrzimo ljude koji se ne uklapaju u naše sadašnje mere i proporcije prosečnosti. Ovo je priča o velikoj ljubavi i strasti. Takođe je i špansko – srpska koprodukcija i niko nema prava da nas kao čistunac i konzervativac proziva.

Film obiluje erotikom. Misliš li da će to podići malo prašine?

Isidora Bjelica: Ne mislim, jer svetski trend je erotika i to jedna prilično agresivna i pomerena erotika. Dugo smo imali filmove tipa kresanja na livadi, gde žena jauče i gde je za nju seks nešto bolno. Želela sam da uradim film prepun erotike, ali da je daleko od pornografije. Sa druge strane, kod nas je sve pornografija, od politike do kič filmova. Za mene je većina istorijskih drama čista pornografija, jer su falsifikati naše istorije. Ljudi naše istorije su prosto pretvoreni u voštane figure. Moji junaci, Aleksandar i Draga, su optuživani da nisu napravili potomke, a kako da ih prave, ako se nisu kresali. Znači, to je paradoks našeg društva. U mom filmu njih dvoje se strasno vole i vidi se da su to ljudi koji su se svojski trudili da naprave naslednika.

Javnost je bila uzburkana izborom glavne glumice. Zbog čega kraljicu Dragu Mašin tumači folk pevačica Vesna Vukelić – Vendi...

Isidora Bjelica: Mene nije zanimalo da pronađem glumicu koja će igrati Dragu, već da nađem osobu koja je postmoderna Draga Mašin. Vendi to poseduje u ličnosti. Ona ima sinkretizam, lepotu intelektualizma, provokaciju, dug jezik i nesuglasje koje iritira malograđane. Isto tako sam odabrala i osobu koja će glumiti kraljicu Nataliju – pevačicu Bebi Dol, kraljicu rokenrola i undergrounda. Njihov spoj je paradoksalan, kao što je bio i spoj Drage i Natalije.

Priča se o specifičnim (lezbejskim) scenama između Drage Mašin i kraljice Natalije. O čemu je reč?

Isidora Bjelica: Kod nas se odmah sve vulgarizuje. Njih dve su u stvari imale jedan kompleksan odnos. Draga je bila Natalijina dvorska dama. Imale su nežan i sofistikovan odnos, a o Nataliji se pričalo da je imala i biseksualne sklonosti. Kako je to izgledalo i bilo, videće se u ovom filmu, bar ono što sam pokupila iz istorijskih dokumenata. Biće delikatnih scena, ali ne i vulgarnih.

Ulogu Apisa u filmu tumači vaš suprug Nebojša Pajkić...

Isidora Bjelica: Koproducent Nebojša je zahtevao da on tumači tog krvnika i ubicu (smeh). Međutim, on u filmu i neće biti prikazan tako “crno”. Inače, scene sa Apisom tek treba da se snimaju. On je odličan glumac, a to je publika imala priliku da vidi u filmu “Dečko koji obećava”. Često ga zovu da igra u studentskim filmovima.

Da li ćeš se i ti pojaviti na trenutak u ovom projektu, kao što je radio Alfred Hitchcock?

Isidora Bjelica: Pojavljujem se, ali neću otkriti u kojoj ulozi.

Mnogo povike je bilo i oko tvog prethodnog filma “Dorćol – Menhetn”. Koji ti je bio teži za snimanje i zbog čega?

Isidora Bjelica: “Dorćol – Menhetn” za mene je bio otkrovljenje i prvo “probijanje opni”. Bio je to prvi nezavisni srpski film. Tu sam dokazala da se može uraditi i bez podrške režima na drugi način i da se mogu ruširi barijere. Već danas, 70 odsto srpske kinematografije tako radi, po DVD principu “low budget”. Ono što je bio problem oko “Dorćol – Menhetna” su bile strašne opstrukcije, kako policijske, režimske, tako i od opstrukcije kolege. Priznajem da sam se puno nervirala. Sada na to gledam kao na “gubljenje nevinosti”. Ovim drugim filmom sam znala šta me čeka, pa zajedno sa ekipom uživam u radu. Samo snimanje je umetnost i performans. Iz ovog ugla, posle toliko vremena, kada razmišljam o “Dorćol – Menhetnu” zadovoljna sam filmom, ali ne i načinom prozvodnje. Srećom, sve je drugačije i mnogo bolje u ovom novom projektu.

Postoji li neki treći film o kome razmišljaš?

Isidora Bjelica: Imam puno ideja iako mi poneku ukradu. Ipak, vrlo brzo smislim novu. Postoji jedan film, koji je u fazi “pakovanja”. Ja sam zadužena za scenario, a suprug Nebojša za režiju. To je priča koja je nastala pre nekoliko godina, o gornjem i donjem Beogradu, tačnije rokenrolu i turbo Beogradu. Mislim da postoje realne šanse da taj film bude snimljen 2005. godine. Bila bi to, posle dužeg vremena, prava komedija, o svim srpskim podelama.

Misliš li da je u poslednjih 15-ak godina domaća kinematografija iznedrila neki dobar film?

Isidora Bjelica: Nikada ne ulazim u podelu - dobar ili loš film. U umetnosti se ne presuđuje. Ipak, kod komedije su stvari merljivije, tačnije po količini smeha se vidi da li je to prava komedija ili ne. Mislim da je u poslednje vreme bilo dosta trivijalnih komedija i vulgarnog humora. Međutim, komedije poput Šijanovog i Pajkićevog “Davitelja protiv davitelja” nismo dugo imali. Nikada nisam verovala u čisto komercijalne projekte tipa “Tesna koža”. Po mom mišljenju komedija mora biti umetničko delo.

Koji je poslednji dobar domaći film u kome si uživala?

Isidora Bjelica: Kada kreneš da sam praviš filmove, onda počinješ i da ih ceniš. To nisu svi filmovi iza kojih bih ja stala. “Draga Mašin u ormaru” i “Dorćol – Menhetn” ne podilaze publici i zato su “prst u oko”... Priznajem da mi je prijao Rašin “Kengur...” i Šotrina “Pljačka...”. Oni su konzistentni i postigli su ono što su hteli. Čak mi je “Pljačka...” bolji nego izvikana “Zona Zamfirova”. Inače, komercijala me uopšte ne interesuje.