Neumorni i neuništivi “panonski mornar” Đorđe Balašević nedavno je snimio još jedan album, sa pesmama, kako je naglašeno na omotu kompakt-diska, iz nesnimljenog filma. Da ne bi čekao neizvestan početak snimanja filma o Vasi Ladačkom, rešio je da sročene pesme pusti u etar. A film će, kaže, kad-tad biti snimljen, u njegovoj “porodičnoj manufakturi”. Nove pesme je uradio u svom prepoznatljivom stilu kojim je stekao slavu, ali i navukao gnev mnogih, pristajući, kaže, da radije bude iskreno patetičan, nego lažno progresivan. Počinjemo priču o tome zašto često na meti novinara iako retko daje intervjue.

Đorđe Balašević: To je potpuno blesava stvar na koju sam se, na neki način, navikao! Ako nekom ne dam intervju, automatski stičem gomilu neprijatelja! Mnogi novinari su osvetoljubivi. Recimo, zamole me za razgovor, a ja kažem da ne volim da pričam bez povoda i zamolim da razgovor odložimo za kasnije, kad budem imao nov album ili knjigu. Onda oni kažu: “Aha, dobro, znači da odbijaš nas kad ti ne trebamo!” Zatim krenu da pišu svašta. Kako sam pobegao od bombardovanja, kako sam odvalio ovo ili ono... Međutim, nikako da se uz to što tvrde da sam rekao ili uradio, pojavi tonski ili video zapisa, da se lepo čuje i vidi šta sam to uradio!

Kako se od toga branite?

Đorđe Balašević: Nikako! U toku bombardovanja, žena u čijoj radnji sam svakodnevno kupovao hleb, nije mogla da se načudi otkud ja tu! Čula da sam negde u belom svetu, na bezbednom. Onda ja njoj lepo objasnim da je tačno da sam negde daleko, ali da ne mogu da odolim da ne dođem svakog dana kod nje po hleb! Sednem, lepo, u nevidljivi avion pa krstarim svetom! Od toga što je nevidljiv, korist je višestruka. Niti ga vide komšije, niti ga vidi neprijatelj, pa ne može da ga pogodi!

Svojevremeno ste i zbog Tita nadrljali?

Đorđe Balašević: Pevao sam Titu davno, kad su to svi činili! Svi su mu pisali pesme, a moj problem je bio u tome što sam baš ja napisao najbolju! Nisam bio član Saveza komunista, kao što nikada nisam bio član nijedne stranke, ali džaba! Mnogo sam bio naivan kad sam bio mlad! Dok su drugi menjali strane i povijali se kako vetar duva, baš ja sam, ni kriv ni dužan, ispadao đubre!

Valjda ste raskrstili sa time?

Đorđe Balašević: Više nisam mlad, ali naivan i dalje jesam! Poslednjih godina, pre 5. oktobra, svirao sam na mitinzima, po trgovima na koje su svi dolazili i to je izgledalo idealno. Onda se odjednom sve svelo na isto. Ovaj ne govori sa ovim, onaj sa onim... Dok su oni posle delili plen, ja sam ostao kao naivni majmun, sa milion ljudi iza sebe. Dok su oni sebi delili direktorska i ministarska mesta i privilegije, ja sam ostao na repu!

Ðorðe sa sinom Aleksom

Što se niste progurali u prve redove?

Đorđe Balašević: Ima stvari na koje nikad ne bih pristao! Kako reče Kueljo u svom “Alhemičaru”, ja živim svoju legendu, bez potrebe da tražim palmu sa ne znam kakvim plodovima. Nikad nisam hteo da svoje vrednosti i talente pretočim u nekakve mandate, niti sam radio sa predumišljajem da maznem kabinet ili kupim šećeranu za tri evra! U stvari, ne žalim se! Radim posao koji volim, sa ljudima koje volim. Neki đavo me tera da pišem pesme, onda te pesme nauči hiljade ljude i pevaju ih sa mnom. Uživam i još za to budem plaćen! Šugav posao, ali mora neko i to da radi!

Kako vam izgleda situacija na estradi?

Đorđe Balašević: Strašno... “Bijelo dugme” je svojevremeno napravilo haos, spojilo narodnjake i rok muziku i posle se sve pobrkalo! Pre neki dan me je moj sin Aleksa pitao za neku pesmu, da li je narodnjak ili zabavnjak. Nisam znao šta da mu odgovorim! Kao šansonjera, tekstopisca i autora strašno me plaši to što nema autora. Nikako da se pojavi neki klinac koji bi nas, matorce, oduvao kao od šale, kao što smo mi to uradili sa onima pre nas. Još uvek hara “stara garda” u kojoj smo Bajaga, Bora Čorba, Čola, Bregović i ja! Ispada da je najzanimljivije ono što mi uradimo, a mi smo uveliko klimakterični 50-godišnjaci! Nažalost, još uvek nemamo konkurenciju!

Ðorðe Balaševiæ i supruga Olja

Šta vam treba da toliko budete svesni svojih godina?

Đorđe Balašević: Nemam kud! Svi smo mi vršnjaci svojih godina. Ja sam se prilično dugo dobro držao, kao slika Dorijana Greja! Sve dok moja ćerka nije teško povređena u saobraćajnoj nesreći. Mnogo noći sam proveo u bolnici, ispred operacione sale, morajući da donesem gomilu teških odluka, bez mogućnosti izbora. Pregurao sam to i izašao iz svega sa ogromnim podočnjacima. Pogledao sabe u ogledalo i rekao: “Evo, tu si, stigao si, kao senka Petra Pana.”