Retko ko bi u frontmenu grupe “Kultur Shock” iz Sijetla uspeo da prepozna pevača nekadašnjeg sarajevskog benda “Đino Banana”, i to ne samo zbog toga što više ne peva hitove poput “Mače moje čupavo” nego i zbog vidne promene u “stajlingu”. Ovaj Sarajlija koji je ranije naginjao tome da prati trendove mainstreama i radi samo „isplativu“ produkciju, danas na stvari gleda malo drugačije: “Mi smo bend koji u ovom momentu svira ono što mu je drago, a ne ono što od njega zahtevaju multi-milionske kompanije”. Možda je to razlog što njegova današnja muzička produkcija zvuči puno zrelije i bolje u odnosu na ono što je nekada radio. Bilo kako bilo, Srđan Jevđević sebe i dalje rado naziva Đino, a od 1996. godine, kada je definitivno odlučio da napusti rodno Sarajevo, svoju muzičku karijeru uspešno gradi u Americi. U Nemačkoj će se ovih dana u prodaji pojaviti i njegov najnoviji, 3. po redu, album “Kultura diktatura” . S obzirom na to da muzika koja je, bar do sada, bila glavna karakteristika “Kultur Shocka” predstavlja već oprobanu mešavinu tradicionalnih ritmova i, u ovom slučaju, rok i pank muzike, pitali smo Đina da li je na novom albumu došlo do nekih odstupanja od tog pravca:

Đino Banana: Nije. Jedina razlika između najnovijeg albuma i prethodnih je eventualno u tome što je ovaj album tehnički izuzetno dobro urađen. Imali smo sreće da smo se, u vreme izrade nove ploče, družili samo sa velikim profesionalcima iz muzičke industrije, tako da je album delimično urađen u Barseloni, a delimično u Sijetlu, dok je finalna produkcija urađena u Norveškoj. Ovo sada zvuči kao album jednog profesionalnog benda, dok su dva prethodna CD-a možda pomalo zvučala kao albumi benda koji pokušava da uspe.

Da li se neka numera već izdvojila kao potencijalni hit?

Đino Banana: “Tuti fruti” je momentalno hit u Beogradu. Ja sam dva puta gostovao u programu Radija B92 kod Igora Brakusa. Igor je to jako ozbiljno shvatio, tako da je posle puštao našu najnoviju ploču i na svom rođendanu (smeh). Ne, šalu na stranu, kako stvari trenutno stoje mislim da produkcijska kuca b92 ima u planu da organizuje naš koncert u Beogradu, što bi ujedno bilo i naše prvo javno pojavljivanje na Balkanu.

Kakva je situacija u BiH i Hrvatskoj po tom pitanju?

Đino Banana: Moram da priznam da iz svog rodnog grada još uvek nisam dobio nikakvu informaciju, nikakav “aber”. (smeh) Ma nek su živi i zdravi, šta da se radi. Iz Zagreba, Splita i Rijeke smo dobili ponude, a takođe su ostvareni kontakti i zatražene ponude iz Skoplja i Ljubljane. Prema tome, mislim da ako se sve to ostvari da ćemo i bez Sarajeva uspeti da pokrijemo tržište.

Mora da i nije baš neki osećaj kada te tvoj rodni grad ignoriše?

Đino Banana: Ma možda je tako i dobro. Ja kad odem u Sarajevo, ja u stvari idem svojoj kući. Pa kad dođes kući, pretpostavka je da tamo treba da se i odmorim. Tako ja na to gledam.

Koliko su Kusta i Brega, utemeljivanjem muzičkog pravca u kome dominiraju etno zvuci sa Balkana, zaslužni da počneš da se baviš sličnom vrstom muzike?

Đino Banana: Pa ja nas ne bih nikako trpao u istu kategoriju. Između nas je ogromna razlika. Oni su radili za multimilionske kompanije koje su producirale tu njihovu muziku i plasirale je na tržište. Mi smo “underground rock band” koji je sviranjem po malim klubovima u Americi skrenuo pažnju na sebe. Takođe – u toku rata u Sarajevu, ja sam bio u ratu, a njih dvojica u Parizu. Nemoj da misliš da ja nekoga osuđujem. Nikako, samo želim da pokažem kako mi nemamo nikakve veze jedni sa drugima. A što se tiče etno ritmova, njih nisu izmislili Kusta i Brega, nego su vekovima nastajali u našem narodu. Ako ćemo tako, Esma Redžepova je mnogo popularnija na zapadu nego njih dvojica zajedno. Ona je majka svega toga. To samo mi mislimo da su oni prvi, pošto su nam najbliži, ali Amerika i čitav svet su saznali za naše podneblje mnogo pre nego što su se Kusta i Brega pojavili.

Kako se kod tebe rodila ideja da kombinuješ tradicionalnu i rok muziku?

Đino Banana: Potpuno slučajno. Ja sam na poziv svog prijatelja Chrisa Novoselica, koji je svirao bas u grupi “Nirvana” otišao u Sijetl. Jednom smo se nešto zezali kod njega na partiju i počeli da sviramo naše narodnjake, tipa “Fato mori dušmanke” itd. Kad nas je čuo producent “Nirvane” rekao nam je da smo ludi ako to ne počnemo javno da sviramo. To smo i uradili, počeli smo da sviramo po malim klubovima, ali su nas vrlo brzo isterali, jer smo bili preglasni, a i devojke sa naših prostora su se pele po stolovima i skidale grudnjake, a to u Americi ne sme da se radi. Onda su nas pozvali u rok klubove i mi smo, iako to to uopšte nismo hteli, postali pank rok bend. Ja sam ranije bio pop pevač i pevao stvari poput “Mače moje čupavo” i nisam imao nikakve veze sa pankom. U stvari pank je pronašao nas, a ne mi njega.

Zbog čega nisi otišao ranije iz Sarajeva, nego tek 1996? Nisi mogao ili nisi želeo?

Đino Banana: Svako laže ko kaže da nije hteo da ode. Godine 1992. dok se još moglo izaći, svi su bili u fazonu, ma nema šanse da se zapuca, ko će ovde da puca na koga, ali 1993. godine već je bilo kasno. Tada više niko nije mogao da ode iz Sarajeva. Godine 1994. dobili smo neke UNPROFOR-ske akreditacije i svako ko je imao neke gradske veze mogao je da napusti grad i zemlju, ali tada je to sve već postalo pitanje časti. Osim toga, ja sam započeo rad na mjuziklu “Kosa” u Sarajevu. Na tome sam radio tri godine i to je bilo moje dete koje nisam mogao da ostavim.

Šta je bilo sa tim mjuziklom?

Đino Banana: Trebalo je da sa tim mjuziklom idemo na turneju u Ameriku, što se nikada nije realizovalo, jer posle rata više nikome nismo bili zanimljivi. Onog trenutka kada više nisi u žiži interesovanja, istog trenutka si zaboravljen i kao da nikada nisi ni postojao. Ali moram da kažem da je meni to što sam proveo rat u Sarajevu mnogo značilo da shvatim neke stvari u životu. Kada shvatiš da u sledećih pet minuta možeš da pogineš onda počneš da se pitaš: “Pa što bih ja svirao recimo “Mače moje čupavo”, kad to nije ono što se meni sviđa. Što da ne sviram ono što mi je ćef? ” To je postala filozofija ovog benda - sviramo samo ono što volimo i svaku pesmu sviramo kao da nam je poslednja.

Sada si u Americi, koliko znam dobio si čak i njihovo državljanstvo. Da li uopšte planiraš da se ikada vratiš u Sarajevo?

Đino Banana: Ma ja u stvari živim u Sarajevu. Ja samo radim u inostranstvu, pa mi je dugačak put do posla i onda ostanem da prespavam. (smeh) Ne, ozbiljno, da bih se vratio u Sarajevo morao bih u ovom momentu da se penzionišem, a mislim da sam još uvek mlad da bih išao u penziju.