Glumicu Branku Pujić bije glas da se veoma malo druži sa predstavnicima sedme sile i da teško pristaje da daje intervjue. Iako je već skoro dve decenije u svetu umetnosti, o njoj i njenom privatnom životu zna se vrlo malo. Udata je za kolegu Dragana Jovanovića sa kojim ima 11-godišnju kćerku Anđelu. Trenutno je docent na FDU (predmet igra), a ovih dana je gledamo u porodičnoj TV seriji “Stižu dolari” Siniše Pavića. Iako nije snimala puno filmova, izdvojila se kreacijama u ostvarenjima “Najbolji”, “Prokleta je Amerika”, “Sveto mesto”, “Ni na nebu, ni na zemlji”, “Biće bolje”...

Čini se da vas reditelji nisu dovoljno angažovali na filmskim projektima, iako vas “kamera voli”?

Branka Pujić: Tačno je da sam i na početku karijere puno birala, ali se ne kajem zbog toga, jer mi je nuđeno mnogo uloga koje su podrazumevale i “slobodne scene”, koje ne bih mogla da uradim dobro. To sam izbegavala, pa iz tih razloga mnogo nisam igrala na filmu. Ni danas ne bih pristala na tako nešto, jer je to pitanje mog ličnog vaspitanja. Znam da sam kao glumica to trebalo da prevaziđem, ali jednostavno zastupam takav stav i nikada ne bih na nešto slično pristala. U prvim epizodama “Dolara” niste progovorili nijednu reč zato što vam je lice bilo pod zavojima (zbog navodne plastoične operacije). Kako je bilo glumiti samo gestikulacijom i mimikom?

Branka Pujić: Izuzetno interesantno. Kada sam pročitala scenario i videla da jedan deo treba da glumim “pod maskom”, to sam prihvatila kao izazov. Bilo je to svojevrsno glumačko istraživanje i mislim da je urodilo plodom. Bilo je interesantno pružiti gledaocima mogućnost da “kreiraju” moj lik. Kasnije, sam “skinula zavoje” i normalno glumila.

Ne volite da pričate o suprugu Draganu Jovanoviću. Međutim, dosta igrate zajedno...

Branka Pujić: Sasvim je normalno da, pošto smo godinama zajedno, znamo jedan drugog kako ćemo neku rolu kreirati. Mi smo glumci i svako za sebe daje maksimum u poslu kojim se bavi. Olakšavajuće nam je možda što se i neverbalno prepoznajemo i razumemo. Ne bih želela da ispadne hvalisavo, ali Dragana zaista cenim kao inventivnog glumca, jer ume da “sluša” parnera i izvuče iz njega, ali i iz sebe, maksimum. Kreativno sarađujemo i priznajem da najviše od njega strepim, jer je strog i zahtevan. Oboje se trudimo da imamo neku porodičnu oazu, u koju “puštamo” prijatelje sa kojima delimo puno toga. Sa druge strane, svesni smo da popularnost, posebno Draganova, može da opterećuje i nije prijatno kada vas ljudi neprekidno posmatraju. U kući se trudimo da nikada ne pričamo o poslu i to nam prija.

Da li je Dragan vaš najstrožiji kritičar?

Branka Pujić: Jeste, jer poseduje visoke kriterijume, ali zato uvek poslušam njegove savete, jer su na mestu.

Branka pod zavojima i Dragan Jovanoviæ, njen suprug u životu i u seriji "Stižu dolari"

Vaš kći polako, ali sigurno, kreće vašim stopama. Odvraćate li je od glumačkog poziva?

Branka Pujić: Još je u godinama kada menja interesovanja za budući poziv. Jedno vreme htela je da bude arhitekta, pa arheolog, ali mi se čini da će ipak biti u umetničkim vodama. Trenutno pohađa Studio glume Mike Aleksića, a to je, na neki način, stepenica ka budućem zanimanju. Za sada ona ne želi da se bavi glumom, već je više privlači režija i to filmska. Što se tiče roditeljskih ambicija, i Dragan i ja smo uspešni i nemamo nekih neostvarenih želja koje bi preneli na Anđelu. Šta bude htela da studira, mi ćemo je podržati.

Jedan od povoda što ste pristali na intervju je nedavna nagrada za ulogu u radio drami “Silvija Plat”. Koliko vam to priznanje znači?

Branka Pujić: Drago mi je što sam primila tu nagradu (“Vitomir Bogić”, priznanje Radio Beograda). Moj stariji kolega Rade Marković je dobio nagradu za najbolju mušku ulogu. Pošto veoma cenim rad na radio dramama, pomalo mi je žao što je sve to slabo propraćeno od strane medija.

Branka, Dragan Jovanoviæ i Radmila Živkoviæ u seriji "Stižu dolari"

Koju ulogu bi proglasili vašom “ličnom kartom”?

Branka Pujić: To je jako teško pitanje. Možda je to rola Blanš u “Tramvaju zvani želja” ili uloga u televizijskom filmu “Koju igru igraš” Dušana Varge ili rola Katrine u filmu “Sveto mesto”. Sve su to uloge za koje znam da sam dobro odglumila, ali ne bih izostavila ni radio drame u kojima sam dala glumački maksimum. One se brzo rade i ne ostavljaju vremena da se vežem za neku rolu posebno. Međutim, na tom polju sam dokazala da umem brzo da mislim i delam i to mi veoma prija. Naravno, volim i pozorište, ali radio je moja velika ljubav.