Zoran Vasilić prisutan je na estradi 15 godina, snimio je četiri albuma, a poslednji se pojavio nedavno. Ipak, kad se seti šta mu se sve u životu dešavalo, kaže da je pravo čudo što je živ! Doživeo je i preživeo svašta, ali je ostao veseo, vedar, uvek optimistički raspoložen i oran za pesmu... U narodnjačkim krugovima je ostao zapamćem kao prvi narodnjak koji je na glavu stavio maramu, a u uši minđuše!

Zoran Vasilić: Mesec dana sam pevao u jednom lokalu u Salcburgu i posao je cvetao. Kad je došlo vreme da me isplati, gazda je počeo da vrda. Danas, sutra, prekosutra, nakosutra... Trpeo sam jer nisam imao kud. Kako kući da se vratim praznih džepova kad ni za kartu nemam? Elem, jedne večeri sam uspeo da ga ulovim. Mrtav hladan, tip mi je saopštio da me neće isplatiti zato što okolo pričam da mi je dužan i da mu kvarim "dobar glas"! Iznerviran, izbezumljen, okrenuo sam mu leđa, sa namerom da izađem iz lokala, a onda sam osetio udarac... Pritrčale su njegove 'gorile' i ubile me od batina!

Završili ste u bolnici?

Zoran Vasilić: Kada sam se osvestio u bolnici posle dva dana, hteo sam da se šlogiram. Kako sad da platim? Pozvao sam tipa kod kojeg sam radio pre nego što sam se “zaglavio” kod ovog ludaka. Trebalo je da mi on sredi papire, radnu dozvolu. Ni pet, ni šest, rekao mi je da od toga nema ništa jer sam kod njega, navodno radio samo tri dana! Bio sam u paklu. Ne znam jezik, para nemam. Uspeo sam da pozovem prijateljicu. Ona je na neku foru uspela da me izvuče iz bolnice! Bio sam unakažen, počupan, izgreban...

Kako ste uspeli da se dočepate kuće?

Zoran Vasilić: To nije bilo tako jednostavno... Onaj ludak od gazde je prebio svoju ženu, smestio je u bolnicu, našao lažne svedoke i optužio me da sam mu prebio ženu! Tužio me je da ne bih ja tužio njega! Sreća moja da sam uspeo da odem do Linca i da pronađem muzičare koji su svirali u njegovom lokalu one noći kada sam bio pretučan. Hvala Bogu, ljudi su imali dovoljno morala, obraza i hrabrosti da dođu u sud i ispričaju šta se zaista desilo. Tako sam uspeo da se izvučem. Jeste li ikada dobili taj zarađeni novac?

Zoran Vasilić: Ma kakvi! Tip je propao kao ugostitelj, kao čovek, raspao mu se brak. Mnoge je opelješio, a ja sam bio srećan što sam izvukao živu glavu!

Izgleda da vam je glava “stalno u torbi” Da li je nekad neko na vas pucao?

Zoran Vasilić: Nikad nisam bio na nišanu, ali sam bio blizu! Pre 10-ak godina, pevao sam u resoranu “Topolik”, u Noćaju kraj Sremske Mitrovice. U pauzama sam sedeo za stolom sa čovekom koji se tek vratio sa ratišta. Prošao je kroz pakao i ostao neogreban. Kada sam ustao i krenuo da otpevam još jedan blok pesama, odjeknuo je pucanj. Čovek sa kojim sam sedeo za stolom, sručio se bez jauka, pogođen u srce! Tipa za susednim stolom je žuljao pištolj, hteo je da ga premesti i eto... Tada sam shvatio da se život može izgubiti iz čista mira, u deliću sekunde!

Zašto ste za deceniju i po snimili samo četiri albuma, kada je nepisano pravilo da se snima jednom godišnje?

Zoran Vasilić: Pa eto, tako su se “slagale kockice”... Snimim jake pesme, a nađem slabog izdavača... “Puknem”, pa mi treba vreme da se povratim i tako više puta. Nisam se pojavljivao na televiziji jer je to za mene bilo preskupo zadovoljstvo. Nisam imao neke nenormalne količine novca da bih mogao da uložim u reklamu. Nedavno je jedan moj prijatelj uložio u reklamu 17.500 evra, a opet niko ne zna ko je on! Pevači su postali cirkuzanti, akrobate... Ciče, vrište, valjaju se po blatu, na svašta su spremni, a meni je od toga muka. Ne umem da se ludiram...

Ipak, pre 10-ak godina stavili ste među prvim narodnjacima maramu i minđušu. Zar to nije bilo ludiranje?

Zoran Vasilić: Uh, sad ste me podsetili na tu priču... Jedne noći, pevao sam u nekom lokalu u Surčinu... Nikoga ni popreko nisam pogledao, a kamoli da sam se nekom zamerio. Kad sam otpevao svoje, sa burazerom sam izašao iz lokala. Taman sam otključao vrata auta, kad prileteše dvojica sa štanglama. Počeo sam da se branim, kad je jedan od njih pripucao. Metak mi je okrznuo slepoočnicu. Uspeo sam da iz auta izvučem staru poluosovinu koju sam dan pre toga promenio. Počeo sam da udaram njome. Polupah stakla na njihovom autu. Joj, kad su me dograbili... Ubili su boga u meni! Bio sam u zoni sumraka!

I tada ste, opet, zaglavili u bolnicu?

Zoran Vasilić: Završio sam u Urgentnom centru, jedva su me povratili i skrpili. Naravno, policija nije nikad otkrila ko me je tako sredio. Kada sam izašao iz bolnice, trebalo je da počnem da radim. Glava mi je sva bila u šavovima, ožiljcima... Ni na šta nisam ličio! Kud ću, šta ću, sav nikakav, setih se da stavim maramu i minđuše, da se zakamufliram. Ispalo je da sam nabacio strašan imidž, a ja jadan...

Što ponovo ne smislite neki sličan štos?

Zoran Vasilić: Hvala lepo! Pa da ljudi kažu: “Vidi onu budalu!” Bilo bi me blam od moje dece!