Glumca Milenka Zablaćanskog publika uglavnom zna iz domaćih TV serija - “Srećnih ljudi” i “Porodično blago”, a ovih dana gledamo ga i u seriji “Stižu dolari”. Član je Pozorišta na Terazijama u kome tumači brojne uloge i zasmejava publiku u predstavama “Ljubinko i Desanka”, “Jubilej”, “Briljantin”, “Lutka sa naslovne strane”. Protagonista je i “karakternih” rola u “Gospođici Juliji”, “Neprijatelju naroda”, a nije mu stran ni kabare. O novoj ulozi Neše Ljutića iz serije “Stižu dolari” kaže:

Milenko Zablaćanski: Neša je sredovečan porodični čovek i, prema viđenju pisca, pomalo gubitnik. Nonšalantan je i stoički trpi sve probleme koji ga snalaze, počev od žene, porodice, komšiluka, prijatelja, vlasti... Da budem iskren, već su mi dosadile uloge večitih studenata, muvatora, mladića koji jure za devojkama i smatram da je došlo vreme da tumačim likove koji odgovaraju mojim godinama. Takav je upravo gazda Neša iz “Dolara...” Završili smo snimanje prvog ciklusa, a na leto nas očekuje nastavak.

Vi ste ipak više pozorišni glumac...

Milenko Zablaćanski: Ja sam član Pozorišta na Terazijama i shodno mojim godinama biram repertoar u kome mogu da se iskažem i pokažem svoje kvalitete. Zbog godina me ima manje u kultnim predstavama matičnog teatra, ali to ne znači da stagniram. Igram i u ostalim pozorištima. Srećom, ja sam od onih glumaca koji svoje predstave igraju pred prepunom salom. Shvatio sam da mi je dovoljno da mesečno odigram osam predstava i zbog toga sam odlučio da bar u naredne dve godine ne započinjem ni jedan novi projekat.

Najmanje se pojavljujete na filmu. Zbog čega? Zovu li vas reditelji ili ste vi probirljivi?

Milenko Zablaćanski: Dobijao sam ponude, ali mi se nisu dopale. Onda sam odlučio da neke stvari proguram sam, pa sam režirao nekoliko predstava, ali i kratki film “Čovek i časovnik”. Potom sam uradio adaptacije tekstova Siniše Pavića i Aleksandra Popovića. Za mene je najvažnije da budem umetnik koji radi za narod. Posebno sam počastvovan kada me ta ista publika nagradi, kao što je bio slučaj za ulogu u Strindbergovoj “Gospođici Juliji”. Ponekad neko i pomisli da sam svaštar, jer uporedo igram, pišem i režiram, ali to je samo želja za kompletiranjem moje ličnosti.

Uspevate da uravljate, dakle, svojim životom?

Milenko Zablaćanski: Apsolutno. Velika mi je želja da napišem sopstvenu priču, koja bi se razlikovala od svih dosadašnjih koje sam imao prilike da pročitam.

Oni koji vas poznaju kažu da ste privatno veoma ozbiljan čovek. Je li to istina?

Milenko Zablaćanski: Poput svih ravničara i ja sam veliki depresivac. Valjda je to svojstveno nama, koji smo rođeni u “ravnom” Bogatiću. Davno sam shvatio da je grad velika iluzija za adolescente i veoma nezdrava za život uopšte. Sa druge strane on poseduje sopstvenu poeziju, koja je ponekad okrnjena na uštrb čoveka.

Možemo li očekivati da ćete ponovo sarađivati sa suprugom Snežanom, koja je koreograf?

Milenko Zablaćanski: Nas dvoje smo stalno zajedno. Radili smo u predstavama “Trajkovići...”, “Lutka sa naslovne strane”, “Jubilej”, “Ljubinko i Desanka”, a prvi zajednički projekat nam je bio “Poslednja nit”. Naravno da ćemo i dalje raditi zajedno, jer nas dvoje činimo malu porodičnu radionicu.