Pošto je dve decenije izdržao na estradi, preživeo na njoj mnoge bure i oluje, folk pevač Miloš Bojanić rešio je da sebe časti kadilakom! Činio je on to i ranije... Onako “usput”, dok je nizao albume, hitove i priznanja, gradio je kuće, kupovao automobile, putovao, uživao nenamerno negujući imidž jednog od najpreduzimljivijih, najsposobnijih i najbogatijih ljudi na estradi. Pošto je ovih dana prebrinuo sve brige oko izlaska albuma kojim obeležava 20-godišnjicu rada, rešio je da malo uživa i na listu svojih prioriteta stavio – kadilak!

Miloš Bojanić: Zamišljam ga onako dugačkog – odavde do večnosti! Stari automobili su mi postali strast, ljubav, život... Ta moja opsesija datira iz detiinjstva. Imao sam 13 godina kada je čovek iz mog sela koje se nalazi u okolini Bijeljine, doterao u selo kadilak! Zaglibio lepotan u blato, jer tada asfalta nije bilo, a izgledao je lep, kao da je iz drugog sveta došao! Beše neki narodni zbor, okupilo se nekoliko hiljada ljudi iz drugih sela. Kad se on pojavio, sve je stalo. Kao da su svi prestali i da dišu! Od tada je ta slika kadilaka ostala u meni i prati me... Neću se smiriti dok taj auto ne uteram u svoje dvorište!

Gde ćete ga naći?

Miloš Bojanić: U Americi! Jednom godišnje, u gradu Feniksu u Arizoni održava se aukcija. Čuo sam da se na jedno poljanče išeta po hiljadu-dve krasnih oldtajmera i da sve to izgleda – pamet da ti stane! Ta aukcija se odžava početkom godine, tako ću morati malo da se strpim...

Kada smo prošli put razgovarali, sebi ste obećali jahtu. Šta je sa njom?

Miloš Bojanić: Nije to baš jahta... Ne bih voleo da ljudi pomisle da sam neki ludi milioner. To je, brate, brodić od šest metarta. Ofarban, stoji u mom dvorištu, upravo mu se montiraju delovi. Treba još samo da se ulicka i nalicka. Nedavno sam u Nemačkoj kupio neke lepe, mesingane delove za njega, pa i to kad mu stavim, biće lepotan, kao i gazda mu! Sebi sam u Veneciji kupio kapetansku kapu, kratke pantalone i mornarsku majcu, pa kad se kompletiram... Milina jedna. Jedva čekam da zaplovim pa da brodićem obilazim Boku. Čim stignem, eto mene u mojim Baošićima!

A dok ne odete u Baošiće?

Miloš Bojanić: Čeka me mnogo toga. Izašao je moj album i upao sam u ludilo! Telefon mi se usijao od poziva. Zovu me ljudi sa svih strana, čestitaju mi... Krajem maja idem na promotivnu turneju po Australiji, ko zna šta će sve još iskrsnuti. Uglavnom, krenulo je kao ludo! Moraću i promociju albuma da napravim. Zamislio sam da je organizujem u mojoj kući, kraj jezerceta... Uzbuđen sam i ushićem kao pre 20 godina, kada sam počinjao i snimio pesmu “Samo tako”!

Najavljivali ste da ćete ovaj album snimiti sa sinovima. Zašto to niste uradili?

Miloš Bojanić: Mislio sam da je to zanimljiva ideja, u ovom ludim vremenima prikladnija i isplativija od snimanja samostalnog albuma. Međutim, moji sinovi Mikica i Bane vole samostalnost i ne bi da neko pomisli da se uz tatu “šlepaju”. Uglavnom, i oni svoje albume privode kraju.

Već godinama niste imali hit!

Miloš Bojanić: Za to sam sam kriv. Bio sam opterećen svim i svačim, najviše gradnjom kuća. Mnogo toga je bilo započeto, a nedovršeno. Rastrgnut, prepuštao sam drugima da biraju pesme za mene. To što nisam bio stoprocentno posvećen karijeri, vratilo mi se. Kao pravom narodnjaku, izvornjaku i sevdahliji, bilo mi je teško da prihvatim neke novine u muzici. Pre 10-ak godina, moje stavove je žestoko uzdrmala pesma “Dvesta na sat”. Probudila me je, naterala me da razmišljam drugačije. Tada sam se razdrmao, a onda sam ponovo “zaspao”. Sad sam se ponovo “probudio” i siguran sam, po prvim reakcijama, da sam uspeo da pogodim pravi fazon i da sam ponovo “u prvoj ligi”.

Jeste li bili uplašeni za svoju karijeru?

Miloš Bojanić: Uplašen? Ne... Bilo je možda malo zebnje, nemira... Ali, ne zbog karijere kao karijere, već prosto zato što svaki posao želim da odradim najbolje moguće. Naradio sam se ja u životu i napevao... Mnogo sam postigao, stekao i izborio se za pravo da već u 50. godini ne moram da radim baš ništa! Sve što sam zamislio, ostvario sam!

Čujem da u mnogim kolegama budite ljubomoru?

Miloš Bojanić: Hvala Bogu da je tako! Kad više niko ne bude ljubomoran na moj uspeh, znaću da sam gotov! Čim me neko ne čačka, zabrinem se, čudno mi je, teže funkcionišem. Njihova ljubomora mi je duhovna hrana! Mnogi me pljuju što sam se oženio mladom ženom, a i oni bi rado uradili to isto, samo da im se pruži prilika. Nema veze, ne zameram im...