Uvek dobro raspoloženom folk pevaču Bekiju Bekiću ništa ne može da otera osmeh sa lica! Godinama s ponosom nosi laskavu “titulu” najlepšeg osmeha estrade i uprkos svemu ružnom na šta godinama nailazi, nema nameru da je se odriče. Skroman, jednostavan i neposredan, davno se izborio za svoje mesto, ne mareći mnogo za estradna pravila i ne strahujući za svoju pevačku budućnost. Iako pet godina nije snimio album, što je za raspevane prava večnost, publika ga nije zaboravljala. Nije snimao, ali je radio i čekao neka bolja vremena. Pre nekoliko dana pojavio se njegov 12. album, što znači da su došla bolja vremena!

Beki Bekić: Godinama sam strpljivo čekao da se promeni politika koja je proganjala narodnu muziku stavljajući je na margine, izvrgavajući je ruglu. Čekao sam, čekao, čekao... Teško da su došla bolja vremena, nego sam se ja umorio od čekanja. Uz to, nešto se ipak promenio. Dok sam se ja umarao od čekanja, narod se umarao od gledanja muzike! Poželeo je da je ponovo sluša! Proteklih pet godina, nisam imao ni snage ni želje da se nadmećem sa kojekakvim Cicama, Micama, Gicama, koje su bile tu jer su imale moćnu zaleđinu. Nisam valjda spao na to da se nadmećem sa njima? Zaključio sam da je bolje da diskografski ćutim... Zahvaljujući publici koja voli pravu muziku, ostao sam aktuelan.

Da li vam je padalo na pamet da se manete pevanja?

Beki Bekić: Bezbroj puta mi je to padalo na pamet. Posle svakog albuma, nosio sam se mišlju da odustanem, da promenim profesiju. Ali, takve misli me nikad nisu opsedale dugo. Uvek je bilo dovoljno da začujem dobru pesmu, pa da skočim i da sa elanom krenem dalje. Danas se snimaju neke čudne pesme, niti su narodne, niti su zabavne, mi pevači se bez mere ulagujemo publici zaluđujući se da publika voli baš to što ne liči ni na šta. Nikako da se probudimo i da shvatimo da publika traži pravu pesmu, da u tome nema mnogo “kerefeka” i izmotavanja.

Da li ste razmatrali i druge mogućnosti, osim da album snimite za “Grand”?

Beki Bekić: Naravno, ali, za koga? Zar da snimam za PGP, pa da me reklamiraju u sedam ujutru? Pa danas televiziju više niko ne gleda u to vreme, čak ni babe! I one spavaju do deset! Takva nazovi reklama nikom ne treba. Normalno je da pevač razmišlja o tome kako da što pre vrati uloženo, a to je, uz “pomoć” PGP-a, nemoguće. Pevač ne da ne može da napreduje, nego samo može da potone, toliko da niko živi ne može da ga izvadi!

Da li ste, uz novi album, smislili nešto šokantno čime ćete privući pažnju?

Beki Bekić: Nema potrebe da bilo šta smišljam, niti je to u skladu sa mojom prirodom. Nikad nisam voleo da budem nečija tema za priču, niti sam prihvatao da me bilo ko uvuče u skandal. Taj “luksuz” sebi mogu da dozvole samo oni koji muzički nemaju šta da pokažu. Estrada je prepuna cirkuzanata koji samo što ne dube na glavi da bi skrenuli pažnju publike. Baš među tim cirkuzantima ja, ovakav, skroman i jednostavan, dolazim do izražaja jer sam u manjini! Šta mi fali i što da se bunim?

Vaše koleginice kažu da je vama muškarcima lakše jer ne morate da se “bakćete” sa silikonima i ostalim “novotarijama”...

Beki Bekić: Kako da ne! To je strašno šta te žene rade od sebe. Misle, ako promene face, promeniće i dušu. Potpuno su se izgubile, ne znaju gde su, ma kao da je đavo u njih ušao... Naravno, nisu sve takve, ali mnoge su potpuno zastranile. Šta li će one kad prođe plaćena popularnost, kada im sponzori okrenu leđa, kad ostanu bez prebijene pare...

Čujem da vam se kolege ponekad smeju!

Beki Bekić: Istina je. Umesto da, po njihovim kriterijumima za merenje uspeha u životu vozim neki besan auto, ja vozim ladu nivu, smatrajući da je najvažnije da mi auto bude ispravan! Ma ne smeju mi se zbog toga samo kolege, nego i policajci, kad me zaustave na ulici i prepoznaju. Gotovo redovno mi razočarano kažu: “Mi mislili da ti voziš nešto besno, a ti ovo... ” Muka mi je i kad kolege krenu da pokazuju svoja markirana odela, frljajući se besmislenim sumama koje su na njih bacili... Trudim se da ih ne čujem, da me njihove beznačajne priče ne dotiču.

Šta vam je na estradi najsmešnije?

Beki Bekić: Više je tužno nego smešno... Tužno-smešni su mi foliranti. Smešni su mi svi koji pristaju da izigravaju majmune. Nedavno sam se slatko nasmejao suludoj priči jednog kolege. On, mučenik, svakog petka juri na aerodrom, kompletno sređen, sa spakovanim putnim torbama. Lepo se prošeta, potrudi se da ga što više ljudi vidi. Kad svi avioni odlete, on se, jadan, vraća kući. Najvažnija stvar na svetu mu je da ljudi pomisle kako i on, eto, negde ide. Čovek je za psihijatra! Estrada je puna takvih...