Užičanin Ivan Bosiljčić je jedan od mladih glumaca, koji velikim koracima grabi ka vrhu popularnosti. Diplomirao je FDU u klasi profesorke Vide Ognjenović, od koje je naučio kako se pravi uspešna karijera. Trenutno je u žiži interesovanja, jer igra u TV seriji Siniše Pavića “Stižu dolari”, u kojoj tumači šarmantnog i duhovitog poreznika, koji nikako da nađe “zajednički jezik” sa glavnim junakom priče. Inače, prezaposlen je i na domaćim pozorišnim scenama, a pre nekoliko dana imao je premijeru čuvenog mjuzikla “Cigani lete u nebo”. Tako je dokazao da osim lepote i talenta za glumu, poseduje igračke i pevačke sposobnosti. na pitanje da li će se možda uskoro uobraziti, Ivan kaže:

Ivan Bosiljčić: Trudim se da, koliko god mogu, obuzdam sujetu, mada sam svestan da sam i ljudsko biće. Srećom, uspevam da se sa tim izborim. Ne prihvatam sujetu, egoizam i narcisoidnost. Jedina mana mi je nestrpljivost, ali i nju uspevam da kontrolišem. Svestan sam da imam samo 25 godina i da moje vreme tek dolazi.

Iako si na početku karijere, već si postao popularan, najviše zahvaljujući seriji “Stižu dolari”. Kako se nosiš sa masom obožavateljki?

Ivan Bosiljčić: Srećom, za mnom ne jure, niti me ometaju obožavateljke, tako da još ne znam šta znači popularnost u negativnom smislu. Doduše, moji roditelji su izuzetno ponosni na mene, a moja starija koleginica Mina Lazarević mi je rekla da ću tek posle prvog ciklusa pomenute serije, shvatiti koje povlastice, ali breme, sa sobom nosi mali ekran.

U pomenutoj seriji okružen si glumačkim “vukovima”. Koliko su ti pomogli prilikom snimanja?

Ivan Bosiljčić: Na početku, kada ih još nisam dobro upoznao, pribojavao sam se njihovih reakcija, pa i ponašanja, ali me je Danilo Lazović vrlo brzo prihvatio, a potom i Milenko Zablaćanski, Rade Marjanović, Nela Mihailović, na čelu sa rediteljem Mihailom Vukobratovićem. Svi oni su mi pomogli da prevaziđem neke probleme i na tome sam im beskrajno zahvalan.

Ipak, sve više mladih glumaca tvrdi da igranje u TV serijama nije IN.

Ivan Bosiljčić: Nimalo se nisam nećkao oko ovog projekta. Naprotiv, jedva sam čekao da zaigram u nekoj novoj Pavićevoj seriji, jer sam vatreno krštenje imao još u “Porodičnom blagu”.

S obzirom na to da radiš “punom parom”, kako se opuštaš?

Ivan Bosiljčić: U društvu dobrih prijatelja i devojke Tamare.

Ti si izgleda veliki romantičar, a to i ne kriješ...

Ivan Bosiljčić: Ja sam “zlatiborsko” dete kome sport nije stran, ali sam još kao gimnazijalac pisao poeziju. Takođe volim i da slikam. Da nisam glumac, sigurno bih bio slikar, kao i moj deda. Velika mi je želja da naučim da slikam ikone. Nedavno sam i zarad uloge u predstavi “Jasmin na stranputici”, naučio da sviram gitaru. Pokušavam da živim kao svi moji vršnjaci – brzo i ispunjeno. Zato mi nije strano ni pevanje, jer muziku obožavam, a najviše volim da pevam ruske ciganske pesme.

Da li si kao klinac imao glumačke idole?

Ivan Bosiljčić: Što se tiče glumaca, sve ih gotivim, a kada su u pitanju glumice, omiljene su mi Sophie Marso, Jodie Foster i Michel Pfeiffer.

Bio si u prilici da se oprobaš i na filmskom platnu. Kakve utiske nosiš sa snimanja?

Ivan Bosiljčić: Predivne. Pe izvesnog vremena, sam završio snimanje filma “Splin” Luigia Barberia. Iskreno se nadam da ću uskoro dobiti ulogu i u nekom domaćem ostvarenju. Kastinge ne propuštam, pa čak idem na njih i kada nisam pozvan.