U novom filmu Raše Andrića “Kad porastem biću kengur” Srđan Miletić (36) igra “sportskog komentatora”. Za sebe tvrdi da ne voli da se eksponira, ali u razgovoru voli da napomene da mu ovo nije prvi film u životu koji je snimio. Naime, publika je imala priliku da ga vidi kao epizodistu u projektima “Kako je propao rokenrol”, “Senke uspomena”... Sa žaljenjem otkriva da je snimio i ostvarenje “Rezervni oficir”, koji sticajem okolnosti nikada nije prikazan. Stalni je član Ateljea 212, a njegov glas se može čuti u skoro svim aktuelnim radijskim i televizijskim spotovima.

U “Kenguru” tumačite upečatljivu ulogu “sportskog komentatora”...

Srđan Miletić:Ovo mi je prva malo veća filmska uloga i veoma sam ponosan na nju. Priznajem da se nisam “gurao” na film, jer nemam ambicije za takvom vrstom glume. Jednostavno ne volim da sebe gledam na velikom platnu. Ali sam zato veliki filmofil. Većina glumaca, koji nisu narcisoidni, ne voli sebe da gleda na filmskom platnu, a tu spadam i ja. Ipak, zadovoljan sam sa onim što sam do sada uradio.

Da li ste kao klinac slušali sportske komentare Mladena Delića pošto u “Kenguru” vaš glas jako podseća na njegov?

Srđan Miletić:Ne, moja kreacija je kombinacija i Mladena Delića i Vladana Stojakovića i Milojka Pantića. Nisam želeo da pravim solo numere u jednom pravom timskom poslu. U “Kenguru” je sve išlo fenomenalno i sa producentom Milkom sam se oko svega dogovorio za samo tri minuta. A kada sam dobio scenario toliko mi se dopao, da sam mom kolegi Mlađi Andrejeviću rekao sam da bih film radio i džabe. U kladionici su bili svi pozorišni glumci koji su činili fenomenalnu ekipu. Sve je bilo izuzetno inspirativno za rad.

Jeste li dobili ulogu posle kastinga?

Srđan Miletić:Za neke uloge je postojao kasting, ali za neke nije. Mene je zvao reditelj Raša Andrić i to je išlo direktno.

Imate li utisak da je, ovim filmom, došlo vaših “pet minuta”?

Srđan Miletić:Ne. Jer se bavim glumom od 1988. godine. Kada se puno radi, nastupi trenutak kada te prođe ambicija da doživiš tih svojih pet minuta.

Za razliku od drugih glumaca vi izgleda ne volite da se eksponirate, što i nije baš uobičajeno za vašu branšu...

Srđan Miletić:Ne, ne volim. Uglavnom sam privatno razgovarao sa novinarima, jer su većina njih moji prijatelji. Ne volim da dajem intervjue, jer mislim da ljude i ne zanima šta misle glumci, a pogotovu anonimusi kao ja. Moj posao je da glumim i ništa više. Kad već kao mlađi glumac nisam bio inetrvjuisan, zašto bi to bio sada, kada sam već zreo. A uz sve to nisam počeo da se bavim glumom da bih bio lep ili da bi me žene volele. Moj posao je da izađem na scenu, odradim predstavu ili snimim neki filmski projekat. Želim da za sobom ostavim trag u glumi. I sada, prilikom ovog razgovora, voleo bih da više pričam o filmu, a manje o sebi.

Pozajmljujete glas domaćim političarima u humorističnoj (lutkarskoj) seriji “Nikad izvini”. Koji vam je lik bio najlakši, a koji najteži za predstavljanje?

Srđan Miletić:Ekipu “Nikad izvini” čine tri osobe - scenarista i reditelj Srđan Ćešić, Srđan Jovanović i ja. Nas dvojica radimo imitacije, a povremeno uskoči i Tanja Divnić. Inače, veliki deo posla rade lutkari iz Novog Sada. Najlakše sam obradio Slobu Miloševića, ali mi nisu bili teški ni Miroljub Labus, Vuk Drašković, Velja Ilić, Vojislav Šešelj... Za imitaciju mi je ipak najteži bio Vladan Batić.

Da li ste se sa nekim političarem i upoznali?

Srđan Miletić:Ne, mada sam čuo da je Vuk Drašković izrazio želju da lično porazgovaramo. On je meni najdramskiji lik poput Otela u predstavi.

Koliko na vaš glas utiču ove naporne imitacije?

Srđan Miletić:Prilično. S obzirom na to da imam polipe na glasnicama, ponekad mi je teško da radim, naročito Batićevo “pevanje”, ali mi je zato lakše da skinem Vukovo “šištanje”.

Snimate i veliki broj reklama...

Srđan Miletić:Da, često me zovu za copywritera za razne agencije. Snimam radijske i televizijske reklame. Iskren da budem, to radim zbog novca. Međutim, ponekad to može da bude i kreativan posao.

Prošle godine se prepričavala vaša nezgoda prilikom igranja predstave “Strah i njegov sluga”. Da li je bilo ozbiljnijih posledica?

Srđan Miletić:Na svu sreću nije. Naime, baš sam “ljosnuo” sa konja. Prvi dan probe sam i nekako prošao, ali drugog dana kobila je nešto podivljala i u jednom trenutku me je zbacila na zemlju. Nezgodno sam pao, pa sam sedam dana morao da ležim u krevetu. Pošto je nakon pauze trebalo ponovo da se popenjem na konja, bila mi je frka. Iskreno, konji su divne životinje, ali bolje što dalje od mene.

Imate li neke planove za budućnost?

Srđan Miletić:Ne, nikada ništa ne planiram. Šta iskrsne – iskrsne. U ovoj zemlji treba biti srećan što si živ. To je veliki uspeh. Ja sam generacija kojoj je bilo suđeno da završi u ratu. Sticajem okolnosti, ja nisam završio u ratu, ali me je ponešto dokačilo od toga. Znam kako lako, zahvaljujući glupostima, može da se ode sa ovog sveta. Zato je ovde uspeh preživeti godinu i planovi nisu neophodni. Sve na kraju dođe na svoje.