Teško uhvatljivog Šabana Šaulića “upecali” smo samo zahvaljujući hladnoći. Bilo je, naime, toliko hladno da nije mogao da upražnjava svoj omiljeni sport – pecanje u njegovoj oazi u Krčedinu. Na estradi je Šaulić već punih 35 godina i još se nije umorio. Dok pijemo kafu, priča nam kako je zadovoljan poslednjim albumom, ko zna kojim po redu, koji je objavio pre tri meseca.

Šaban Šaulić: Na moje i zadovoljstvo mog izdavača, kuće “Grand”, album ide fantastično. Isto to kaže i “Mister Jon”, koji je generalni zastupnik te kuće u Beču...

Ipak, pre nego što je vaš album izašao, najavljivali ste promenu izdavačke kuće zbog varnica koje su sevale između vas i pomenute izdavačke kuće!

Šaban Šaulić: Ja sam slobodan umetnik i nemam nikakvih obaveza prema bilo kome. Idem tamo gde mi se ponude najbolji uslovi i gde se svi ponašaju ljudski. Već dva albuma sam bio uradio za “Grand” i bio sam vrlo zadovoljan. Onda je neočekivano došlo do nekih sitnih nesuglasica i ja sam svima dao do znanja da sam raspložen za pregovore sa svima!

Jesu li nesuglasice bile novčane prirode ili...?

Šaban Šaulić: Ne, nije problem bio novac, već Minimaks! U jednoj emisiji je rekao nešto na moj račun i osetio sam se pogođenim! Malo me je to štrecnulo, naljutilo... Povredilo me je i to što niko iz pomenute kuće nije reagovao, što taj deo iz emisije nije “isekao”. Minimaks je, inače, moj drugar po čaši, po mnogim stvarima, znamo se 30 godina... Ali, on ume svašta da kaže, ne vodeći računa da li to nekog pogađa. Zamerio sam mu to... Ipak, nisam zlopamtilo i ta stvar je izglađena i nisam promenio diskografsku kuću!

Kako se snalazite u novim muzičkim trendovima?

Šaban Šaulić: Nije mi lako... Ipak, uspevam da uskladim svoj stari, prepoznatljiv stil sa modernim zvucima koji mi, iskreno rečeno, nisu prirasli za srce. Moram i ja da se prilagođavam i situaciji i vremenu, kad već oni neće meni. Daleko od toga da odobravam ovo što se radi u muzici, na estradi, ali šta mogu. Danas je obaveza pevača da na album ubaci i po neku pesmu kojom će pokušati da osvoji omladinu. U mom slučaju, olakšavajuća okolnost je što moju “modernizaciju” podržavaju moja deca, Mihajlo, Ilda i Sanela...

Što ne pokušate da preokrenete “muzičke tokove”? Nekad ste to činili...

Šaban Šaulić: Mnoge kolege me gledaju kao idejnog vođu i znam da bi voleli da ja budem “avangarda” koja će pokušati da narodnoj muzici vrati dostojanstvo, ugled, šarm i vrednost koje je nekada imala. Rado bih ja to, ali sam svestan da u toj priči treba biti žrtveni ovan... A ja sam isuviše često bio na tapetu da bih sebi mogao da dozvolim luksuz da preuzmem tu nezahvalnu ulogu. Ako bi cela priča lepo krenula, uz podršku kolega, bilo bi to divno. Ali, ako bi krenula neželjenim tokovima,što je verovatnije, ja bih izvukao najdeblji kraj. Hvala lepo! Voleo bih ja da snimam drugačije pesme, ali šta ću...

Mnogi vam zameraju što nećete da budete oštriji kritičar muzičkih i estradnih zbivanja. Jeste li dimplomata ili vas je baš briga?

Šaban Šaulić: Kako da me nije briga! Ali, u ovim teškim i čudnim vremenima, teško je biti oštriji i glasniji. Mora čovek da bude oprezan. Čuči u meni svašta, rekao bih svašta, ali se uzdržavam. Uvek govorim sa zadrškom, vodeći računa o tome kako će neko nešto da shvati. Moram tako. Zbog dece, porodice...

Kako onda sebi dajete oduška? Gde govorite ono što zaista mislite, ne razmišljajući o posledicama?

Šaban Šaulić: U svakom pogledu, sebi dajem oduška u Krčedinu. Otvoreno razgovaram sa kolegama koji znaju šta je dobra pesma. Stalno se žalimo jedni drugima. Sreća da ima onih pred kojima ne moram da pazim šta pričam, koji ne žive od tračeva, skandala i spletki.

Razmišljate li da jednog dana napišete knjigu o svemu što vam se dešavalo i da mnoge stvari razotkrijete?

Šaban Šaulić: Kako da ne! Bezbroj puta sam poželeo da stavim na papir sve ono što me muči, a o čemu javno ne govorim. Ali, kad vidim ko se sve bavi kojekakvim pisanijem, muka mi je i brzo odustanem. Zaključio sam da se na “književnost” bacaju isključivo oni čije karijere nezadrživo klize nizbrdo. Ne ostaje im ništa drugo nego da publiku hvataju, pokušavajući da je zadrže, na taj spisateljski fazon. Smešno je to, nisu oni dovoljno pismeni da bi pisali. Znam da to ne čine oni, da im pismeni ljudi pomažu, ali opet, nije to to... Taman kad poželim da uradim nešto slično, misao mi se prekine i kažem sebi: “Šabane, to rade oni čije je vreme prošlo, a ti nisi na kraju... ”

Šta još nedostaje u vašoj karijeri?

Šaban Šaulić: Ne znam... Svaki put kad snimam nove pesme, dešava se isto. Završim sve, zaključim da je moglo mnogo bolje, a onda me spopadnu saradnici i prijatelji govoreći da je sve odlično. Popustim! A posle, kada se album pojavi, zaključim da je to ipak moglo bolje i da sam pogrešio što nisam isterao svoje. Eto, možda mi fali album za koji ne bih pomislio da je mogao da bude i bolji. Nedostaje i solistički koncert. Verovali ili ne, nikad u karijeri nisam održao solistički koncert, iako sam na estradi 35 godina...