Tridesetšestogodišnji reditelj Goran Rebić rodom je Vršca, a živi i radi u Beču. Na ovogodišnjem FEST-u, predstavio se igranim filmom “Donau, Dunaj, Duna, Dunav, Dunarea” u kome, posebnim senzibilitetom, priča o malim stvarima na neobično običan način. Filmsku karijeru Goran Rebić započeo je kratkim filmom “Domovina”, a potom je snimio i “ Na ivici sveta”. Kao reditelj dugometražnog igranog filma debituje 1997. godine ostvarenjem “Jugofilm”. Na FEST-u je prvi put došao pre tri godine, predstavljajući film “Kazna”, dokumentarac u kome je progovorio o posledicama bombardovanja Beograda, ali i o jednoj suludoj politici, koja je prouzrokovala dalekosežne posledice. Ove godine se predstavio igranim ostvarenjem “Donau, Dunaj, Duna, Dunav, Dunarea”, koje je već prikazano na festivalima u San Sebastijanu, Beču, Sandensu, Majnhajmu...

Kako je publika reagovala na priču o jednoj od najvećih evropskih reka?

Goran Rebić: Svuda gde je prikazan, film je ispravno shvaćen i lepo primljen, bez obzira na to što mnogi tu reku poznaju jedino po imenu. Razumeli su poentu filma, ali nisu shvatili zbog čega mi, koji toj reci pripadamo, neprekidno insistiramo da nas ona razdvaja, a ne spaja.

Kroz simboliku reke aludirali ste na budućnost Evrope...

Goran Rebić: Dunav je moja dugogodišnja inspiracija i o njemu pričam kao o živom biću. Iako na njegovim obalama žive ljudi sa različitim kulturama, on za mene predstavlja svojevrstan krvotok koji cirkuliše Evropom. Gledajući film, publika verno doživljava putovanje brodom čitavih 2000 km.

Sa Svetozarom Cvetkoviæem na konferenciji za novinare na FEST-u

Rođeni ste u Vršcu, ali ste još kao dete sa roditeljima otišli u Austriju...

Goran Rebić: Da, moji roditelji su mislili da će im to biti samo “usputna” zemlja i da će sreću pronaći u Americi. Ipak, ispostavilo se da je Beč njihova obećana zemlja.

Da li ste u Austriji počeli da zaboravljate svoj maternji jezik?

Goran Rebić: Oduvek sam se trudio da govorim što više svojim jezikom. Imamo bogatu gradsku biblioteku u Beču, a u njoj ima dosta knjiga na jezicima ovog podneblja.

Stiče se utisak da ste i “dušom vezani” za rodnu grudu, da u filmovima obavezno spominjete domovinu. Koliko vam u Beču pomažu u realizaciji filmskih projekata?

Goran Rebić: Što se tiče domovine, tačno je da su svi moji dosadašnji filmovi za temu imali upravo zemlju iz koje sam potekao. Da li će i ubuduće tako biti, ne znam. Austrija nije velika zemlja, ali je naša dijaspora veoma brojna u Beču. Raduje me podrška naših ljudi u inostranstvu, ali i samih Bečlija, koji me smtaraju njihovim rediteljem. Austrijancima je poznato moje poreklo i drago im je zbog toga. Što se tiče mog poslednjeg ostvarenja, filma o Dunavu, njime sam spojio ove dve zemlje, na šta sam izuzetno ponosan. Takođe velika mi je želja da sa svojom porodicom dođem ovde i bar izvestan vremenski period, živim u Beogradu. Nadam se da će se nešto na tom planu i dogoditi.

Kada se vratite u Beč, šta vam nedostaje iz domovine?

Goran Rebić: Osećaj da sam ovde rođen, način života koji sam vodio u detinjstvu, tačnije veliki sam nostalgičar.

Scena iz filma - Otto Sander kao Kapitän Franz (levo) i Robert Stadlober kao Bruno

Da li vam kod kuće nedostaju domaći specijaliteti?

Goran Rebić: Na sreću ne, jer se u mojoj porodici dobro kuva i na meniju su često krempite, makovnjače, sarme, ali i krompir pire sa mirođijom.

Nedavno ste postali i tata...

Goran Rebić: Da, Danilo sada ima dva meseca i njegovim rođenjem u mom životu se mnogo štošta promenilo. Ponekad mi se čini da ponovo krećem od nule, ali sam veoma srećan zbog toga.