U svetu muzike gotovo da nema onih koji se mogu pohvaliti tako dugim estradnim stažom kakav ima maestralni klarinetista Boki Milošević... U osmoj deceniji života, neumoran je, svež i mladalački oran za dokazivanje kao da je na početku karijere. Ljubazan i predusretljiv, pleni jednostavnošću i neposrednošću, kakvu imaju samo malobrojni i veliki. Dok se većina obrazovanih muzičara prema ovdašnjoj narodnjačkoj sceni odnosi sa gađenjem i prezirom, Boki Milošević bez ustezanja i kompleksa pristaje da bude njen deo. Na zaprepašćenje mnogih, postao je jedan od zaštitnih “Grandovih” znakova... Prisećajući se svojih početaka, Boki kaže:

Boki Milošević: Sve je počelo 1. septembra 1950. godine. Još sam bio student Muzičke akademije. Konkurisao sam u Radio Beogradu i prošao na konkursu! Bilo je to, činilo mi se, ravno čudu. Imao sam podršku legendarnog Carevca. Neočekivano sam se našao na kultnom mestu i zauzeo fantastične pozicije. Posle je sve išlo nekim svojim tokom. Studije sam priveo kraju, vrata su se preda mnom otvarala...

Pet decenija kasnije, stigoste do “Granda”, što mnogi nikako da razumeju, pitajući se šta neko poput vas traži tamo!

Boki Milošević: Kada su se izdvojili iz “Zama” i odlučili da naprave svoju muzičku kuću, Brena i Saša Popović su me pozvali na razgovor. Predložili su da budem zaštitni znak njihove nove kuće i predočili mi da taj predlog željno iščekuje sedam šefova orkestara. “Sa tobom smo pukovnici, bez tebe pokojnici”, slikovito je rekla Brena. Pre toga sam sarađivao sa Miroslavom Ilićem, “Slatkim grehom”... Razmislio sam i prihvatio! Ne vidim ništa loše u tome. Neće se moj ugled smanjiti zbog toga što radim sa onima koji nisu muzički obrazovani. Uostalom, ja sam primenjeni umetnik!

Pretpostavljam da ni finansijski momenat nije bio zanemarljiv...

Boki Milošević: Svi mi radimo za novac! Ne pada mi na pamet da, glumeći veličinu, sedim kraj televizora i prosipam pamet kritikujući ovo ili ono. Zar bi trebalo da odem u muzej, da se tamo postavim kao eksponat i da čekam da neko dođe da me pogleda? Taman posla! Pa ja sam bio profesor, pedagoški rad je uvek bio značajan deo mog života. Bilo bi šteta da moje znanje i iskustvo ostanu neiskorišćeni. Sem toga, imam četvoro dece. Treba im pomoći... Bave se ozbiljnom muzikom, a od toga se ne živi!

Kako zvezde reaguju kada ih “častite” nekim savetom?

Boki Milošević: Veliki sam autoritet i veruju u ono što kažem. Poštuju moje znanje i iskustvo. Tu sam da im objasnim tehniku pevanja, kako da dišu, mnogo toga...

Miroslav Ilić je pričao kako ste umeli žestoko da ga “opletete” i spustite na zemlju!

Boki Milošević: Jesam... Skretao sam mu pažnju na mnoge stvari, pokušavao i uspevao da mu otvorim oči. Ljudi obično vole da oko sebe imaju poltrone koji im povlađuju. Ja to nikada nisam bio. Eto, preko 50 godina sam na estradi i uvek sam svakome sasuo istinu u lice. Ljudi su shvatali moju dobronamernost i cenili su je. Nikad nikoga nisam lagao. Ako se neko zbog toga ljutio, brzo bi shvatao da sam u pravu i ljutnja bi ga prolazila.

Čujem da vaš sin priprema doktorat na temu vaših kompozicija?

Boki Milošević: Moj sin Milan je u Kanadi. Dobio je stipendiju i tamo će doktorirati na mojim kompozicijama. Izuzetno sam ponosan zbog toga...