Iako je decenijama na estradi, Lepa Lukić ne gubi korak sa vremenom i muzičkim trendovima. Uvek nasmejana, dobro raspoložena, vedra i spremna da ispriča vic, svuda je rado viđena i omiljena. Mada pesme sa njenog poslednjeg albuma odlično prolaze, priznaje, ni za nju nema posla. Bar ne ovde...

Lepa Lukić: Ne pamtim kada sam poslednji put pevala u Srbiji. Kako da za mene bude posla kad ga nema ni za koga, ni za lek! Žao mi je što najmanje pevam u mojoj zemlji. Nedavno sam pevala u Mađarskoj. Narod se veselio do ludila i do četiri ujutru niko nije stao. To me je podsetilo na stara, dobra vremena kada je i ovde tako bilo.

Čujem da “preko bare” odlično prolazite!

Lepa Lukić: Tamo nema laži i podvala! Naši ljudi koji žive tamo vole stare, prave narodne pesme i zainteresovani su samo za proverene vrednosti. U martu ću u Kanadu, u septembru u Australiju i što se tiče posla, kući ne bih morala ni da se vraćam! Nije da među mladima nema dobrih pevača, ali...

Hoćete li možda da pohvalite nekoga?

Lepa Lukić: Oduvek sam mlade podržavala i bila na njhovoj strani, ali neću nikoga da hvalim! Što neko od njih mene ne pohvali?

Pita li vas barem neko za savet?

Lepa Lukić: Ma kakvi! Danas niko nikog ništa ne pita. Svi sve znaju i prave se važni, sačuvaj bože. Pa ja i u ovim godinama rado pitam za savet i ne pada mi kruna s glave zbog toga! Kad sam bila mlada, krala sam znanja, cake, fore i fazone od koga sam stigla. Slušala sam, gledala, kupovala...

Čije ste fazone najčešće “skidali”?

Lepa Lukić: Kada sam došla u Beograd, videla sam da mi scenski nešto fali. Gledala sam šta je ko obukao, pokušavala da uskladim boje, prisluškivala šta ko priča. O šminkanju pojma nisam imala! Mnogo sam volela da na sceni gledam Terezu Kesoviju. Srećom, ukazala se prilika da budem u njenoj blizini. Velika grupa pevača, među kojima smo bile i Tereza i ja, išla je na tromesečnu turneju. “Kupovala sam” njene pokrete na bini i stalno virila iza zavese dok je ona pevala!

Jeste li tada bili zadovoljni svojim izgledom?

Lepa Lukić: Ma kakvi! Mislila sam da imam užasan, predugačak vrat, grozne duge prste, smešne uši i na sve načine sam pokušavala da te delove tela sakrijem. Tereza mi je otvorila oči. “Nemoj da mi kriješ vrat!” - znala je da drekne i da mi strgne rol-kragnu. Nije joj bilo jasno zašto stalno krijem ruke. Kada sam joj objasnila da imam predugačke prste, nije mogla da veruje da je čula takvu glupost! Ubedila me je da sklonim kosu sa lica, da otkrijem vrat, da krenem rukama da mašem po bini. Objasnila mi je zbog čega moje lice ima idealne proporcije, zbog čega moju lepotu naziva grčkom... Svašta sam od nje naučila. Verujem da su mnogi učili od mene, kao što sam ja od nje.

Od koga sad “kradete”?

Lepa Lukić: Opet se snalazim. Recimo, uključim televizor, a onda neko krene da hvali svog frizera, šminkera, krojača i tako redom. Za svakog kaže da je sjajan i to po nekoliko puta. Ja uzmem olovku, pa pišem recke na svako “sjajan”. Ne prođe ni pet minuta, a ja ispisala 60 recki! Znači, treba da izbacim iz upotrebe reč “sjajan”, da ne zvučim smešno. Eto, tako “kradem” danas, slatko se smejući kad čujem kojekakva lupetanja. Neću da kažem da sam se ja naučena rodila, ali sam imala sreću što sam bistra i promućurna!

Kako vam izgleda stil vaših današnjih koleginica?

Lepa Lukić: Ma baš me briga! Kad vidim šta neke nose pomislim da bih se ja u tome osećala kao kvočka na salonkama i ne bi me niko na to naterao da mi ponudi pet miliona dolara! Kao što mi nikad ne bi palo na pamet da se po sceni lomatam i obadam dok pevam tužnu, sentimentalnu pesmu!

Šta još nikad ne biste učinili?

Lepa Lukić: Ni luda ne bih pristala da mi “peglaju” lice! Smešne su mi žene koje “ispeglaju” lica, a ostalo... Koga to varaju? Kad legnu u krevet, one se prostru kao palačinke! Ni za deset miliona dolara ne bih dala da mi “naduvaju” usta. Zar da izgledam ko da me stršljen pečio? Razumem samo one koji sređuju klempave uši...