Krajem prošle godine naš poznati pevač Predrag Gojković - Cune obeležio je 55 godina muzičkog rada prigodnim koncertom na Kolarčevom narodnom univerzitetu. Sala je bila dupke puna, a Cune je, na oduševljenje prisutnih, ponovo pokazao svoje izuzetne vokalne sposobnosti. Za njega kažu da je jedan od poslednjih uporišta prave, izvorne narodne muzike. On peva više od pola veka, a prisećajući se kako su me prošle sve te godine, kaže:

Predrag Gojković – Cune: Od tih 55 godina samo bih četiri godine izdvojio kao teške. To su godine koje sam proveo pevajući u kafani. Ako bih se ponovo rodio, izabrao bih iznova ovaj isti put jer duboko verujem da je on pravi put za jednog pevača. Odabrao bih istu sudbinu, istu suprugu i iste ćerke i unuke. To je kruna ovih 55 godina. Ne samo zadovoljstvo zbog muzike, već i zbog brojne porodice.

Na šta liči naša današnja muzička scena iz vaše vizure?

Predrag Gojković – Cune: Ja sam primetio da smo mi narod podložan asimilaciji i da svi vetrovi koji duvaju sa raznih strana, duvaju baš prema nama. I mi se ne sklanjamo od tih vetrova, što bi bilo prirodno, već ih upijamo. Nemamo jedra da se odbranimo. A kad mi krenemo negde u prodor, ti ljudi tamo imaju jedra i znaju kako da se odbrane. Na neki način sam malo razočaran, ali s obzirom na to da je 20-30 godina mali period za istoriju i za jednu naciju, nadam se da naš duh neće biti uništen. Verujem da će biti mojih naslednika, onih koji će pratiti ono što je izvorno i ono što je pravo i da će naša narodna muzika živeti, dok bude mladih Teofilovića i ostalih.

Koliko ste često kritikovali pevače nekih novih talasa u narodnoj muzici?

Predrag Gojković – Cune: Ne bih ja tu nešto mnogo da kritikujem. Mislim da moje mlade kolege i koleginice nesrećno biraju pesme. Ima tu dobrih pevača koji lepo izgledaju, ali im je izbor pesama loš. Zapadnom svetu je disko muzika, sa svim njenim podvrstama jednosmerna i jednobrazna. Mislim da naša deca posle 220 volti i đuskanja mogu da čuju i neku lepu starogradsku romansu. Sve ovo narodno što se pravi kod nas uglavnom je na neku disko formu. Naročito sada kada je maha uzeo etno-folk. Tragično je što mi nikada nismo originalni da nešto izaberemo, nego uvek uzimamo od drugih.

Kako se osećate kada vas neki novopečeni muzikanti nazovu kolegom?

Predrag Gojković – Cune: Šta mogu da radim? To je prirodan tok stvari. Ja to uvek stavljam u konotaciju vaspitanja. Ako je čovek lepo vaspitan i ako me oslovi sa kolega iz najbolje namere, a ja ne mislim da smo mi po bilo kom aspektu kolege, ja sam spreman da mu to oprostim i prećutim.

Rekli ste jednom da su vas ovi novokomponovani pobedili. Kako to?

Predrag Gojković – Cune: Rekao sam to zato što nisam uspeo da izguram onu kvalitetnu muziku među široke narodne mase, kao što to čini “Grand” sa svojim izvođačima. Prema tome oni su pobedili!

Ali, borba se nastavlja?

Predrag Gojković – Cune: Ne, ja je ne nastavljam! Ja sam pristao da se pojavim u tim emisijama da bih učinio zadovoljstvo jednom kompozitoru. Ali ne mislim da se borim na taj način, po sistemu - Pridruži im se! Ima drugih načina. Rodiće se neki novi, mladi pevači koji će imati snage da biju neke nove muzičke bitke.

Često putujete i u Ameriku?

Predrag Gojković – Cune: Starija ćerka Nataša živi u Los Angelesu sa dvema ćerkama, pa odem da ih posetim. Ja sam u životu dosta proputovao, tako da mi taj dugi put nije neko zadovoljstvo. Ali je ipak sitnica u odnosu na zadovoljstvo koje ću doživeti uz ćerku i unuke. Mlađa ćerka Katarina je uglavnom u Beogradu sa svojim sinom, tako da su mi oni tu, kod kuće.