Lordan Zafranović, reditelj koji je internacionalnu slavu stekao još 1978. godine čuvenim filmom “Okupacija u 26 slika”, nakon devet godina provedenih u Parizu, Beču i Pragu, odlučio je da se vrati i ponovo snima na maternjem jeziku. Posle niza izvanrednih filmova poput “Praznika kurvi”, “Večernjih zvona” i “Testamenta” koji su ušli u anale ne samo naše, već i svetske kinematografije, pred Lordanom Zafranovićem su čak tri nova filma. O prvom, “Mis Sarajevo” koji je najbliži realizaciji, poznati reditelj kaže:

Lordan Zafranović: “Mis Sarajevo” je film koji sam započeo po scenariju napisanom 1995. godine. Autor je jedan od najboljih českih scenarista Jirži Hubac, a govori o poznatom događaju izbora za mis Sarajevo 1993, u strašnim uslovima opsade i rata. Scenario je u tipično českom, tragikomičnom maniru, nešto sasvim drugačije od svega što sam do sada radio, tako da mi je izazov da se oprobam u ovakvom žanru. Inače, ja se nikada nisam priklanjao žanrovima u svojim filmovima, već bi ih naknadno teoretičari i kritičari svrstavali, tako da će za mene ovo biti izazov i novo iskustvo.

Pre izvesnog vremena najavili ste projekat “Poslednja priča stoleća”?

Lordan Zafranović: Bio sam veoma okupiran tim filmom za čiji je scenario podloga bio roman Vidosava Stevanovića “Ostrvo Balkan”. Do njega, međutim, nije došlo iz finansijskih razloga. Tako sam, među svojim scenarijima, pronašao ovaj na kome sada radim. Osnova priče na kojoj se zasniva “Mis Sarajevo” je poznati događaj, dobro skrojena drama svih finalistkinja ponaosob, njihovih porodica koje su različitih nacionalnosti, različitih drama koje imaju različite korene. To se sada nalazi u TV Novi Sad, češka televizija je takođe zainteresovana, ali i bosanska, pa mi se čini da je on najbliži realizaciji. Predugovori su skoro privedeni kraju, a već se odmaklo i sa pripremama.

Da li ste već napravili glumačku podelu za “Mis Sarajevo”?

Lordan Zafranović: Pošto je u pitanju izbor za mis, u filmu će se pojaviti mlade djevojke od 16, 17 godina, pa želim da to budu sasvim nova lica na kojima se vidi mladost puna života i nade da promjeni svijet... Za sada jedino znam da će moj stari prijatelj Rade Šerbedžija tumačiti Amerikanca koji je došao na ideju da se sve to napravi, uz nagradu koja je karta za Ameriku. Kasting za glumice se tek priprema.

Tanja Boškoviæ u filmu “Okupacija u 26 slika”

U međuvremenu ste sa državnom televizijom SCG napravili dogovor o snimanju drugog filma “Moć ljubavi”...

Lordan Zafranović: RTS je ovaj film prihvatio kao svoj projekat, ali su i oni u finansijskim problemima, tako da sada radimo ono što je nužno. Dakle, prilagođavamo scenarij za finansijski skromniji film, kako bi ga državna televizija mogla realizirati u uslovima koji sada postoje. To mi je veoma drag film, optimistička priča o dva brata i jednoj ženi u koju se zaljubljuju obojica. Ona je malo čudo, vrhunska plesačica i pjevačica. Film govori o novoj emigraciji rasutoj po Evropi usled ovih nesretnih ratova i možda je prvi na tu temu.

Jeste li se i sami osećali kao emigrant?

Lordan Zafranović: Da, jesam i zato sam imao potrebu da napravim film iz tog miljea, da pokažem da je ponekad možda i veća nesreća onih koji su otišli, nego onih koji su ostali i pretrpeli sve što im se ovdje dogodilo. Vjerovao sam da ta tema i te kako zaslužuje svoju ekranizaciju. I taj film će imati svoje strane producente, jer želimo da se, osim na ovdašnjoj televiziji, nađe i u bioskopima, ovde i u Evropi. Tako je i ovaj projekat u fazi “skupljanja kamenčica” koji se zove pravljenje filma.

I u ovom filmu, glavnu ulogu tumačiće Rade Šerbežija. Ko će igrati “fatalnu devojku”, a ko drugog brata?

Lordan Zafranović: Rade je odličan glumac koji je stekao internacionalnu karijeru. Samo u Americi, na primjer, njegovo ime garantira prodaju filma, što mnogo znači. Za “ fatalnu devojku” planiramo internacionalni kasting i to veoma ozbiljan, jer se oko nje vrti cijeli film, a drugog brata ćemo pronaći ovdje, jer ima vrlo dobrih i talentiranih mladih glumaca.

“Bele ptice” je treći film koji pripremate, a on se takođe bavi sudbinama ljudi sa ovih prostora, tačnije Kosova?

Lordan Zafranović: “Bela ptica” je priča o Kosovu, neposredno pre i za vreme NATO bombardiranja i sudbini jednog oca koji je u tom vihoru izgubio sina. Radnja filma se jednim delom događa na Kosovu, a onda se razvija po čitavoj teritoriji Srbije, Bugarske i Nemačke. Film je tek u fazi pripreme. Dobijena su prva sredstva od države koja će nam pomoći da se sastavi ekipa, odrede realni termini za organizaciju, a onda da se počne skupljati i ostatak novca. Potrebno je takođe završiti i koporodukciju pošto se film završava u jednoj od evropskih metropola. Producent je imao pregovore sa nemačkim partnerom. Najverovatnije će se to realizirati, tako da se početak snimanja može očekivati na proleće ili do leta.

Posle mnogo godina boravka u inostranstvu koji je bio osnovni razlog povratka?

Lordan Zafranović: Posle dve godine u Parizu, godinu dana u Beču i osam ili devet u Pragu, učinilo mi se da sam počeo da zaboravljam na ovaj dio svijeta. Onda su me neki susreti podsetili koliko mi fali jezik i sve ono što je esencijalno za moje stvaranje. U jednom tenutku, zaista sam se osjetio emigrantom, i našao se u promišljanju gdje bih se skrasio na prostoru mog govornog područja, tu gdje je moja publika. Zbog toga sam se vratio.

Čini se da ste u Beogradu veoma dobro prihvaćeni. Ostajete li ovde?

Lordan Zafranović: Ovde mi se dešavalo da me ljudi zaustave na ulici da sa mnom razgovaraju, da mi taksisti ne naplaćuju vožnju, da me policajci poštede od kazne... Dakle, neke veoma prijatne stvari kojih tamo na severu, gde sam do sada živeo, nije bilo. I tamo su me znali, davali su se moji filmovi, posebno u Češkoj gde sam studirao pa su me prihvatili kao svog... Kada se prikazivala, “Okupacija” u toj zemlji je to bio najgledaniji film, gledaniji od bilo kog američkog. To se ponovilo i nakon prikazivanja “Pada Italije”. Jedan sam od retkih stranaca, ako ne i prvi i jedini, koji je od njihovog Ministarstva za kulturu dobio sredstva za snimanje filma... Bio sam, znači, prihvaćen, ali to je ipak drugi mentalitet koji zahteva veliki napor, a ovo je moje. Ovo su moji ljudi među kojima se osećam kao svoj.