Svojim dugometražnim prvencem “Gori vatra”, reditelj i scenarista Pjer Žalica osvojio je simpatije gledalaca. Autor šest dokumentarnih i jednog kratkog igranog filma, za koje je prethodnih godina dobio čitav niz priznanja, ovoga puta je ponudio filmsku priču u kojoj na duhovit način govori o nevoljama posleratne stvarnosti na ovim prostorima. I, publika u Sarajevu, Zagrebu i Beogradu, jednako je prepoznla ovu priču kao svoju. A da tragikomedija o našim naravima i problemima nije samo lokalna priča, govori čak 15 nagrada koje je film “Gori vatra”, od početka ove godine, osvojio na međunarodnim festivalima širom Evrope. Žalicu i ekipu glumaca koju čine Bogdan Diklić, Enis Bešlagić, Jasna Žalica, Admir Glamočak, Senad Bašić, Aleksandar Seksan, Feđa Štukan, Saša Petrović, Ana Vilenica i Izudin Bajrović na proleće očekuje i Amerika. “Gori vatra” će se, kao bosanski kandidat za Oskara, sledeće godine pojaviti i na ovom, najprestižnijem svetskom filmskom takmičenju. O svom filmu, koji je duhovita slika apsurda u kom se živi na Balkanu, Pjer Žalica kaže:

Pjer Žalica: “Gori vatra” je, pre svega, priča o raspadu jedne porodice u vremenu koje nas je zadesilo, smeštena u okvir naše posleratne stvarnosti. To je priča o ljudima koji su, u najneverovatnijim uslovima, spremni da sačuvaju nadu i bore se, na svoj način, za bolji život. Kroz slike iz njihovog svakodnevnog života, koji je i dalje gori nego što zaslužuju, želeo sam da pokažem sve one jednostavne momente sreće i prijateljstva koji im nedostaju, sve obične stvari za koje su, ni krivi ni dužni, naterani da se žestoko bore, iako bi trebalo da se podrazumjevaju i koliko često moraju da se ponižavaju da bi ostvarili minimum preduslova za budućnost. Ipak, suština je da svi, bez obzira na to kako se zovu i odakle dolaze, opet imaju dovoljno snage da ostanu duhoviti i veruju da će biti bolje.

Čini se da forma tragikomedije, kao vaš rediteljski pristup, odgovara osećanju ljudi na ovim prostorima?

Glumac Enis Bešlagiæ i Pjer Žalica na konferenciji za štampu

Pjer Žalica: Mi smo duhoviti ljudi i u tome leži ta ogromna životna energija koja nam omogućava da preživimo, kolike god da smo budale, u najpozitivnijem i najnegativnijem značenju te reči, istovremeno. Zato ja naš način života i komuniciranja ne zovem tragikomedijom, nego tužnom komedijom. Mi smo jednostavno tužni ili srećni, ili najšešće, oboje odjednom.

Vaš film je osvojio veliki broj nagrada u inostranstvu. Za dugometražni prvenac, to je veliki uspeh...

Pjer Žalica: Sada mi se čini da mi je u toku rada jedino bilo važno kako da izvučem živu glavu, tako da ni o čemu drugom nisam ni razmišljao. Kažem to, jer je snimanje bilo izuzetno naporno. Čak sam u jednom trenutku pomislio da neću uspeti da ostvarim ono što sam zamislio. Bio sam na ivici očaja i da nije bilo velike pomoći divnih saradnika, poput producenta Ademira Kenovića i glumaca, ne bih uspeo. Napravili smo ono što smo želeli i uspeh je došao. Veoma sam srećan zbog toga, ali hoću da kažem da ga nisam ni planirao, a u neku ruku ni očekivao. Tako sada brojne komplimente, pisma i poruke koje dobijam još uvek primam sa nevericom, ali i kao neku vrstu melema za oporavak i potvrde da film ipak nije loš. U tom kontekstu, volim komplimente i nagrade, mada sam svestan da već sutra, kada krenem u novi film, ta priznanja mogu biti đule od 1000 kila oko mojih nogu.

Zbog čega je snimanje bilo toliko naporno?

Pjer Žalica: Verovatno zato što sam toliko želeo da sve uspe. Budio sam se svake noći između tri i pola četiri, sav u znoju, prestravljen, sluđen i potpuno uveren da to što radim ne vredi. A opet bez odgovora kako da to promenim i prebrodim, koja je to magična formula da, ipak, sve ispadne kako treba. A onda bih ujutru sretao glumce. Silina njihovog entuzijazma i vere u ono što radimo, sigurnost da smo na dobrom putu, a u isto vreme nevina i prirodna trema kada treba da se snima, detinjasta uzjogunjenost kada im se skrati tekst, sve mi je to vraćalo nadu u mogućnost da stvari, ipak, idu kako treba. To me je održalo na koloseku i da glumci nisu bili toliko fantastični, ne znam kako bih uopšte završio snimanje. Nadam se da sam i ja njima, barem delimično, bio oslonac kakav su bili oni meni.

Ekipa filma na sarajevskom festivalu

U filmu igraju glumci sa svih područja bivše Jugoslavije, odnosno Sarajeva, Beograda i Zagreba...

Pjer Žalica: To je tačno, ali ne da bih zadovoljio bilo koji vanfilmski i trenutno popularan ključ. Naprotiv. Svakoga sam odabrao jedino zato što sam mislio da je najbolji glumac za određenu ulogu, a pokazalo se da sam imao dobar “sluh”, jer upravo to publika oseća sa ekrana. Takođe, vreme provedeno sa Bogdanom Diklićem, kao i sa svakim od glumaca ponaosob, imalo je svoj pečat posebnosti. Verujem da je dobar rezultat proizišao iz tog osećanja, koje se, tokom rada, pretvaralo u uzajamnu otvorenost i razmevanje. Za mene je rad sa glumcem prijateljstvo, poverenje i odanost istoj stvari. Volim glumce najviše na svetu, a ovoga puta su i oni, izgleda, isto tako voleli mene.

Film “Gori vatra” je, ove godine, bosanski kandidat za najprestižniju filmsku nagradu. Ako dobijete Oskara šta ćete reći?

Pjer Žalica: Ako dobijem Oskara, prema čemu sam, najblaže rečeno, potpuno skeptičan, jedino sigurno znam da ću se zahvaliti članovima Akademije koji su glasali za mene. Sve drugo ce biti stvar trenutka.