Sandra Šapić, živahna i nestašna devojčica koju svi zovu Brza, poznata je kao najveći zvrk u rodnoj Zenici. Još kao mala sanjala je kako će jednog dana postati pevačica i snovi su joj se ostvarili. Danas je poznata kao Kasandra, jedna od mladih nada Grand produkcije. Živi u Austriji, snimila je drugi album i sada namerava da se preseli u Beograd. Ipak, put kojim je išla Brza da bi postala Kasandra, nije bio ni brz, ni lak...

Kasandra:Imala sam 11 godina kada je moja porodica izbegla iz rodnog kraja u Austriju. Bila sam uplašeni devojčurak. Zbunjena i nesrećna, našla sam se u nepoznatoj zemlji u kojoj ne poznajem nikog i među ljudima čiji jezik ne razumem. Srećom, ponela sam sa sobom gomilu kaseta. Slušala sam ih po ceo dan i tako bežala od tuge i pokušavala da pobedim strah. Umela sam da po celi dan pevam pesmu Dragane Mirković “Kaži mi, sunce moje”. Komšije su se bunile što se iz našeg stana danonoćno čuje muzika. Ipak, pošto bi im moji roditelji objasnili da njihova ćerka bez muzike ne može, raskravili bi se... Polako je sve dolazilo na svoje. Naučila sam jezik, završila školu...

Onda ste, pretpostavljam, počeli da pevate po kafanama?

Kasandra:Još dok sam išla u srednju školu, počela sam da pevam po restoranima, diskotekama, kafanama u koje su dolazili naši ljudi. Izbegavala sam mesta gde se mnogo pije i lumpuje. Ipak, kada sam prvi put zapevala u jednoj kafani, doživela sam šok. Gosti su se pobili, upala su u lokal dva tipa sa palicama i napravila haos. Od straha nisam smela da se pomerim. Bilo je to moje vatreno krštenje. Takav haos se više nikada nije ponovio. Dešavale su mi se samo lepe stvari. Nije moglo da prođe veče, a da ne dobijem cveće!

Da li je bilo teško dobiti stalan angažman u kafani?

Kasandra:Kako da ne! Moj tata je dugo ubeđivao svog prijatelja, gazda Mišu, vlasnika jednog od restorana u Austriji, da čuje kako pevam. Jedva je pristao i to samo da bi učinio mom tati, a ne iz želje da mene čuje kako pevam. Bilo mi je najvažnije da se dočepam mikrofona. Znala sam da ću se glasom izboriti za posao. Tako je i bilo. Kada su me čuli kako pevam moju omiljenu pesmu “Kaži mi, sunce moje” svi su ostali bez teksta. Gazda, muzičari, gosti... Od tada, za mene nije bilo zime!

Kada su vam “porasli apetiti” pa ste rešili da proširite krug obožavalaca?

Kasandra:Kada sam shvatila da mi dobro ide, rešila sam da snimim album. Bilo je to pre pet godina. Snimila sam čiste narodnjačke “dvojke” za “Diskoton”, tek da vidim kako se to radi. Bilo je to za mene veliko iskustvo, ali istovremeno i veliko razočaranje. Vratila sam se u školu, završila je, počela da radim kao sekretarica, ali nisam odustala za sva vremena. Jednostavo, htela sam da mi se sve malo slegne!

Odakle vam ime Kasandra? Po junakinji istoimene serije?

Kasandra:Nije mi bila namera da menjam ime. Zašto bih? Ali, kada smo došli u Grand, tamo je ime Sandra već bilo “zauzeto”, to jest u svojim redovima već su imali pevačicu sa tim imenom. Onda je moj teča bubnuo kako bi bila fora da budem Kasandra, a grandovci su se oduševili i rekli da prikladnije ime ni oni ne bi smislili i eto – postala sam Kasandra!

Da li estrada izgleda onako kako ste zamišljali u svojim snovima?

Kasandra:Jesam sanjala, ali iluzija nikad nisam imala. Sve to izgleda bajno i sjajno, ali je lažno! Ima tu svega i svačega, ne biraju se načini da se postignu ciljevi. Nisam doživela nikakva razočaranja jer mi je od početka bilo jasno da je sve “premazano” svim farbama!