Jedan od najangažovanijih glumaca mlađe generacije, Nikola Đuričko, radi projekat za projektom. Poznat kao čovek koji ne zna za umor, ne voli da daje intervjue, a ako to i učini, dobro pazi šta će reći i na koji način. Svoju privatnost ljubomorno krije i ne želi da je otkriva.

Nikola Đuričko: Ne kažem da mi novinari uvek postavljaju ista pitanja, ali me nervira ako su moji odgovori na njih isti. Kada nemam ništa novo da kažem, bolje je da ne dajem intervjue jer neumesno je pojavljivati se svakodnevno u medijima. Međutim, svestan sam da su novinarima svakog dana potrebni intervjui, pa zbog toga moraju da traže druge sagovornike. Ja ne bih voleo da budem osoba koje će nekome ići na živce, jer i meni pomalo smeta kada u novinama nailazim na ista lica. Takođe znam da što se manje govori, reči imaju veću vrednost.

Smatrate li da je vreme novac?

Nikola Đuričko: Zavisi. Može biti, ali nije obavezno. Smatram da to nije formula, već su prostor i vreme ista stvar, pa ne znam da li novac spada u tu grupu. On je zasebna kategorija.

Deo ekipe iz “Zone Zamfirove” snimio je i film “Pljačka Trećeg rajha”. Slažete li se da uspešnu ekipu ne treba menjati?

Nikola Đuričko: Slažem se, a to važi i za sportove, na primer za fudbal. Svaka priča i svaki scenario traži drugačije ljude u nekom smislu, ali tehnički deo ekipe može biti sličan. Tako se i u “Pljački Trečeg rajha” pojavio veći deo ekipe koji je igrao u “Zoni Zamfirovoj”. Naravno, nije ista glumačka podela. Ne vidim razlog zbog čega bi ljude, sa kojima dobro sarađujete, trebalo menjati. Jednom dobro, sigurno će i drugi put biti uspešno.

Da li će biti upoređivanja ove nove komedije sa “Balkan ekspresom”?

Nikola Ðurièko i Dragan Petroviæ u filmu “Kordon”

Nikola Đuričko: Možda. Što da ne. Ljudi mogu uvek da upoređuju filmove, to je njihova stvar. Jedina sličnost je da su radnje oba filma smeštene u vreme Drugog svetskog rata i da glavni junaci nisu politički opredeljeni, već se bez oružja bore na svoj način, protiv okupatora.

Plašite li se da ne uđete u određeni fah – komičara?

Nikola Đuričko: Kod nas nema čiste komedije, već su uglavnom tragikomedije. Mislim da glumac ne može da uđe u fah, jer i nema toliko poslova. Snimi se jedva četiri filma godišnje. Ja se, kao glumac, čuvam toga i uvek scenariju prilazim na drugačiji način.

Volite li da gledate sebe na velikom platnu?

Nikola Đuričko: Ne, uopšte. Jedino sebe odgledam u toku premijere.

Ipak, neke vaše kolege “vrte” svoje filmove kod kuće...

Nikola Đuričko: Možda to i nije loše, samo pod uslovom da nije jedna vrsta samoobožavanja, već zbog tehničkog posmatranja i hvatanja grešaka. Lično, na snimanju vidim da li sam dobro uradio posao ili ne.

Da li reditelji uvažavaju vaše sugestije da neke scene treba ponoviti zarad bolje kreacije?

Nikola Đuričko: Reditelji i glumci su vrlo bliski saradnici, odnosno glumci su rediteljima produžena ruka. Zato je dobar reditelj uvek spreman da od glumca čuje šta ga “žulja”, šta mu ne prija, gde se ne oseća dobro...

Da li ste se zaželeli pozorišta?

Scena iz filma “Zona Zamfirova”

Nikola Đuričko: U pozorištu već igram komade koji nemaju puno veze sa komedijom. Umetnost glume je u tome da čovek može da odigra što širi dijapazon uloga.

Idete iz projekta u projekat, što filmski, što pozorišni. Da li ste se malo umorili od takvog tempa?

Nikola Đuričko: Nisam. Umorio sam se od loših poslova i čestih kompromisa, koje sam morao da činim, da ne bih odsustvovao iz glume. Inače, od pravog posla, čovek se ne može umoriti. Gluma nije stvar koja se meri umorom ili odmorom.To je posao kao i svaki drugi. Kompromise sam do sada dosta pravio, jer sam smatrao da tako mora i od njih sam se umorio.

Kada vam je Milena Pavlović ponudila ulogu u komadu “Troje” niste se dvoumili?

Nikola Đuričko: Nisam. Igrali smo zajedno osam godina predstavu “U poverenju” u Beogradskom dramskom pozorištu, divno smo sarađivali, a radili smo i komad u “Dadovu”. Zajedno smo prošli kroz razne glumačke faze i nisam se nimalo dvoumio kada mi je ponudila ulogu u predstavi “Troje”, koju je ona trebalo da režira. Odmah sam se zainteresovao i nisam se ni malo premišljao. Želeo sam da je podržim u hrabrom pokušaju i njenoj želji da se bavi režijom. Dobro je da se neko ko ima iskustva kao glumac okuša i u režiji.

Da li biste se i vi oprobali kao reditelj?

Nikola Đuričko: Ne znam, možda. Već sam radio neke stvarčice... Kada bi me nešto pokrenulo do te mere da bi imao energije i snage da druge ubedim u to, režirao bih, što da ne!

Koje glumce biste pozvali da igraju u vašem filmu?

Nikola Đuričko: Sve zavisi od priče, ali to bi svakako bili dobri glumci poput Borisa Isakovića i Nikole Ristanovskog. Kod nas ima dosta glumaca koji do danas nisu dobili neku svoju pravu priliku za film. Glumcima treba izazov, a ja bih to svakako učinio.

Nema vas u serijama. Zbog čega?

Ðurièko, Isidora Miniæ, Katarina Žutiæ i Dragan Nikoliæ u filmu “Pljaèka treæeg rajha”

Nikola Đuričko: Izbegavam ih. Snimao “Otvorena vrata” skoro dve godine i to mi je bilo dosta. Ne osećam potrebu za televizijom. Imam dovoljno filmskih i pozorišnih uloga, pa nema potrebe za televizijom. To je užasno težak i naporan posao. Najčešće se snimaju po godinu dana čitavi paketi epizoda. Tu zarada nije loša, ali ja sam to iskustvo već prošao i ne bih se vraćao više na televiziju.

Volite li da pogledate seriju “Ljubav na seoski način” u kojoj je glumila vaša baka Tomanija Đuričko?

Nikola Đuričko: Volim. Mi tu seriju imamo snimnjenu kod kuće. To je deo porodične tradicije. Lepo je što su se dosetili da ponavljaju te dobre, stare stvari na televiziji.

Da li ste od malena zamišljali sebe kao glumca i kolegu vaše bake?

Nikola Đuričko: Nisam razmišljao, ali su se stvari razvijale same od sebe.