Mariju Dakić, 22-godišnju studentkinju četvrte godine Fakultetu dramskih umetnosti, ovih dana gledamo u domaćim ostvarenjima “Kordon” Gorana Markovića i “Skoro sasvim obična priča” Miloša Petričića. Ona igra i u pozorišnim predstavama “Skup”, “Push Up 1 – 3”, ”Crvenkapa”, “Lepotica i zver” i “Snežna kraljica”. Ova Pančevka tvrdi da je imala veliku sreću iako je danas mladom čoveku teško da dobije šansu da snimi film i da je u njenom životu sve došlo iznenada.

Marija Dakić: Prvo sam u Držićevom “Skupu” dobila rolu i veoma se radovala tome, jer mi je Jagoš Marković ukazao veliko poverenje. Potom me je video reditelj Milan Karadžić i dao mi ulogu u predstavi “Lepotica i zver”, da bi taj komad gledao Goran Marković, koji me je pozvao na audiciju za “Kordon”. Što se tiče uloge u “Sasvim običnoj priči” sve je išlo drugačijim tokom. Scenaristu Dušana Ristića sam poznavala od ranije, pa je on predložio reditelju Petričiću da me pozove na kasting.

Ove dve filmske role se veoma razlikuju po senzibilitetu. Da li ti je bilo teško da ih kreiraš?

Marija Dakić: Srećna sam što se razlikuju, jer je to veći izazov za glumca. Kada sam, snimajući “Kordon” bila u grču i imala veliku tremu bodrio me je i hrabrio Marko Nikolić , stariji i iskusniji kolega. Posebno mi je bilo teško da snimim poslednju scenu filma (u bolnici). Tu mi je mnogo pomogao sam reditelj Marković, koji se poslužio trikom i rekao da će to biti samo proba i da neće snimati. Opustila sam se i kada sam završila dijalog, članovi ekipe su mi rekli da je Marković snimio i da je ispalo dobro. Što se tiče moje uloge tinejdžerke u “Skoro sasvim običnoj priči”, nije mi bio problem da je igram, jer sam bukvalno “kopirala” ponašanje jedne moje mlađe drugarice iz Amerike.

Koliko je za glumački uspeh bitna diploma?

Marija Dakić: Mislim da kod nas i nije važno, jer mnogi naši vrhunski umetnici nisu završili faks. Ipak, ja ću se potruditi da diplomiram zbog lične satisfakcije, a sigurna sam da mi još treba učenja i “kalemljenja”. Razmišljam i da odem na specijalizaciju glume u Ameriku ili neku inostranu zemlju.

Znači li to da te ne drži mesto?

Marija Dakić: Ne znam, ali postoji nešto u meni što me tera da obilazim svet, ali da se uvek vraćam u rodni grad. Letos sam boravila u Italiji, svakog leta idem u Ameriku, a ovih dana sam se vratila iz Makedonije, gde sam igrala predstavu “Crvenkapa”. Zato što sam još mlada i bez obaveza, želela bih da bar jednom mesečno skoknem u neku od susednih zemalja, pa i dalje.

Šta te najviše nervira u glumačkom pozivu?

Marija Dakić: Neizvesnost i čekanje. Dešava se da, bukvalno nekoliko dana pre probe, saznam da ću igrati u nekoj predstavi, pa ne mogu unapred da isplaniram svoje vreme. Trebalo je da ovih dana, u Republici Srpskoj, počnem snimanje filma “Ispred prve linije”. Reditelj i scenarista Dragan Elčić okupio je vrsnu ekipu na čelu sa Evom Ras, Nedom Arnerić, Ivanom Bekjarevim..., ali nekoliko dana pre početka snimanja, KFOR je zabranio naše prisustvo iz bezbednosnih razloga (zaostale mine). Zbog toga je snimanje pomereno za proleće.

Deluješ kao stidljiva osoba. Da li je to mana za glumice?

Marija Dakić: Stidljiva sam i veliki tremaroš. Međutim, mislim da mi nedostaje još malo zrelosti. Kada budem diplomirala i eventualno magistrirala, sigurno će se i stidljivost izgubiti.

Jesi li samokritična?

Marija Dakić: Jesam i to dovoljno. Iako sam u “Kordonu” debitovala, videla sam gde sam sve pogrešila. Tada sam mislila da me zbog toga reditelji više neće angažovati. Ali, usledio je drugi film i predstave, pa sam shvatila da je tako sa svim glumcima koji počinju. Potrebno je vreme i iskustvo, ali svakako i talenat.

Vredno studiraš, igraš predstave, snimaš filmove, putuješ... Kako pronalaziš vremena da pišeš pesme i slikaš?

Marija Dakić: Kako si saznala za to!? (smeh) Tačno je da povremeno na papir stavim neke svoje misli i osećanja, a tu su i crteži koji me opuštaju i koje u poslednje vreme praktikujem da uramljujem i kačim na zidove. Međutim, zapisanu poeziju nikome ne pokazujem. To je nešto previše intimno, što zadržavam samo za sebe.

Znam da ti je želja da usavršavaš glumu u Americi. Sanjaš li da igraš pored omiljenih filmskih zvezda?

Marija Dakić: Svakako. Volela bih da kroz nekoliko godina budem u filmu sa Kevinom Spaceym, Salmom Hayak, Robertom de Nirom, Jessicom Lang ili Jackom Nicholsonom...

Nosiš li na snimanja ili predstave neku amajliju?

Marija Dakić: Kada sam upisala studije, profesorka Gordana Marić nas je sve savetovala da nikada ne nosimo takve sitnice, tako da sam je poslušala i nemam neku stvarčicu za koju mogu da kažem da mi donosi sreću. Mladi danas sve češće nose raznobojne brojanice, najčešće crvene, a da i ne znaju zbog čega to čine. Jednostavno to je postalo “IN”. Ja se od toga distanciram, iako sam religiozna.