Kada se kao 12-godišnjak otisnuo iz skopske mahale u svet, Muharem Serbezovski, sin prvog učitelja među makedonskim Ciganima nije ni sanjao dokle će stići. Bilo je to pre četiri decenije... Maštao je mali Muharem o drumovima, o velikom tajanstvenom svetu, dalekim zemljama, knjigama... Postajao je sve ambiciozniji i sve vredniji, a vidici i mogućnosti su se pred njim otvarali... Godine 1968, na “Beogradskom saboru” otpevao je nezaboravnu “Crnokosu Hatidže”, publiku ostavio bez daha i počeo sebi da krči puteve. Danas je spisak njegovih životnih i profesionalnih uspeha ogroman. Snimio je 50-ak ploča, napisao je šest romana i jednu studiju, sretao sa svetskim državnicima i pevao pred njima, obilazio svet nebrojeno puta. Zvanično, godinama živi u Nemačkoj. U stvari, kaže, živi onde gde žive njegove pesme, a one odzvanjaju širom sveta. Nedavno je došao u Beograd, a s radošću se sprema za put u SAD.

Muharem Serbezovski: Kao i svi Cigani, i ja sam u nekim stvarima nezajažljivi grandoman. Mi hoćemo da radimo više stvari u isto vreme, pa sve ubrljamo i ostavimo nedorečeno. Stalno hoćemo da dokazujemo da smo pametni i promućurni. Ciganina nikad nije bilo teško naterati da se bavi muzikom. Samo, za razliku od većine mojih sunarodnika koji su ubeđeni da je sve u krvi i da je dovoljno imati talenat, ja mislim da prirodna obdarenost nije sve i da treba raditi, raditi, raditi...

A šta vi radite ovih dana?

Muharem Serbezovski: Razne stvari... Između ostalog, spremam se za put u Ameriku. Na zvanični poziv američke vlade, idem da u nekoliko gradova održim predavanja o životu Cigana. Za to je “kriva” moja studija “Cigani i ljudska prava”. Prevedena je na sedam jezika i može se naći u 128 univerzitetskih biblioteka u svetu. Pročitali su je u Vašingtonu i eto...

Kako ste se spremili za predavanja?

Muharem Serbezovski: Nikako! Ili, bolje rečeno, uvek sam spreman. Govoriću spontano, iz srca, kao što sam sve u životu radio iz srca. Ciganski život je veličanstvena tema. Volim o tome da pišem. Na tom putu sam usamljen, ali bar nemam konkurenciju! Šalim se, više bih voleo da je imam... Zaronio sam u književnost i već 20 godina maštam o Nobelovoj nagradi i pričam da ću je dobiti. Biću prvi Ciganin na svetu koji će imati tu čast!

Da zbog pisanja ne zapostavite muzičku karijeru?

Muharem Serbezovski: To se sigurno neće desiti. Pored toga što pišem, ja komponujem i pevam. Redovno snimam nove pesme, a nema svadbe i veselja na kojima se ne čuje nešto od onoga što sam napisao ili komponovao. Ja bez muzike ne mogu. Snimam svake godine, moje pesme ostaju i zato se ljudi često zbune kad me vide. Toliko dugo slušaju moje pesme da im se čini da imam 100 godina!

Čula sam da i vaš sin divno peva...

Muharem Serbezovski: Godinama sam ga podučavao i pripremao da postane pevač. Pošto je moja stolica na estradi upražnjena, on treba da sedne u nju! Durmiš zaista izuzetno peva, ali sam mu to prvi put rekao tek nedavno. Godinama su mu drugi delili komplimente i predviđali sjajnu muzičku budućnost, a ja sam ćutao. Kada sam ga konačno i ja pohvalio, nije mogao da veruje... Plakao je od sreće. On ima 18 godina, tačno onoliko koliko sam imao i ja kada sam otpevao “Hatidže” Verujem da će uspeti. Biće mu lakše nego meni jer su njegovi putevi već prokrčeni. Kad on postane popularan, ja ću se povući...

Gostovali ste kod mnogih moćnih političara širom sveta...

Muharem Serbezovski: Zato imam osnova da se nadam skorom susretu sa Bušom, u Beloj kući... Obećano mi je. Gostovao sam u Indiji, kod Indire Gandi. Radživ mi je poklonio odelo isto kao njegovo. Slikali smo sa yajedno, a ona je stajala između nas dvojice! Ljudi nisu mogli da pogode ko je on, a ko ja! Gostovao sam i kod Gadafija. Umesto predviđenih sedam, moj ansambl i ja smo kod njega ostali gotovo mesec dana! Mnoge nagrade sam širom sveta pokupio...

Jeste li se obogatili?

Muharem Serbezovski: Ne! Živim kao što sam živeo i pre 30 godina. Bogatstvo je opasno, tera čoveka da izgubi dušu, tle pod nogama, familiju... U vreme kada sam ja počinjao, pevalo se za aplauze, a ne za zaradu...