Muzikom se bavi mnogo godina. Nada Obrić je hvaljena i osporavana, ali ona i dalje živi i radi za muziku i zbog muzike. Napravila petogodišnju pauzu (od 1996. do 2001. godine) i malo ko je verovao da će se ikada više latiti mikrofona. Zbog nekih dešavanja i životu i sama Nada je razmišljala da završi s muzikom, ali je ljubav prema pesmi bila jača od svega. Šta očekuje od 2004. godine, priča:

Nada Obrić: Pre svega očekujem dobro zdravlje, a onda i izlazak novog CD-a. Sve ostale stvari će se nekako rešiti same od sebe. Kad su deca u pitanju, oni su već sasvim svoji ljudi, koji su već uradili sve što je trebalo da urade. Srećna sam što su mi deca uspešna, a moji kriterijumi nisu mali.

Kada tačno planirate novi album?

Nada Obrić: Što se mene tiče, već sam sve završila i otpevala. Moram da kažem da sam došla do pesama koje su jako lepe, ali to nije moja zasluga već nešto što je višom silom vođeno. Posle svih mojih godina na estradi doći ponovo do jako dobrih pesama je zaista retko. Dobila sam jednu pesmu koja će, sigurna sam, dugo, dugo živeti nezavisno od mene i mog života.

Kakve su pesme u odnosu na sve što ste radili u karijeri?

Nada Obrić: Pesama ima 10 i u stilu su “a la Nada Obrić”! Na svakom svom CD-u sam se trudila da dam nešto novo i nešto po čemu se Nada Obrić prepoznaje kao takva. Mislim da će se to videti i na ovom CD-u. Ne bih da zvučim neskromno, ali nekako se zna da su u svoje vreme smo Toma Zdravković i ja bili preteče urbane, ali lepe pesme. To se kasnije koristilo, upotrebilo od strane drugih pevača, ali i zloupotrebilo. Problem je izdavaštva i zna se kako su pevači u jezivom problemu sa izdavačima. Ja na žalost, ili na sreću nisam ni u kakvim šemama, dilovima i klanovima da bih mogla da unapred znam sa kojim izdavačem i kako ću sarađivati. Čitav život sam sama vodila karijeru i na to sam ponosna. Čovek se lepo oseća kad dobije nagradu, a zna da nije morao nikoga da zna kako bi mu dao nagradu, ili da je plati.

Koji datum smatrate svojim muzičkim rođendanom?

Nada Obrić: Ja pevam čitav svoj život, otkako znam za sebe. Odrasla sam u Zvorniku, završila gimnaziju i pevala u tadašnjem kulturno umetničkom društvu. Sećam se da su me peli na hoklicu kako bih dohvatila mikrofon. Zvanično, prvu ploču sam snimila 1971. godine, tako da sam u muzici više od tri decenije.

Šta ste sve morali da istrpite za te 32 godine?

Nada Obrić: Ja često kažem da je ovo najlepši posao na svetu. Da se ponovo rodim, opet bih birala isti posao. Sve bih isto radila, ma koliko sve to bilo bolno. Ovo je posao zbog koga se vredi roditi i živeti. Ono što pevača uvek prati je neizvesnost, a danas je sve mnogo prljavije nego pre.

Koliko su vas mediji podržavali u karijeri?

Nada Obrić: Nikada nisam medijski praćena onoliko koliko sam radila. Jednom sam pitala jednog uradnika, koji mi je dao Oskara popularnosti, u vreme kada je ta nagrada zaista vredela i kada nije mogla da se kupi, zašto me nije ni tada stavio na naslovnu stranu, jer su mi oni sami dodelili nagradu. On mi je rekao “Hajde, Nado, pošteno da kažemo, što bi ti bila interesantna za naslovnu stranu? Skinula se nisi, afera ljubavnih, seksualnih nemaš, ne tučeš se ni sa kim, a to što dobro pevaš, to narod zna!” Tada sam shvatila kakve vrednosti, ako su to uopšte vrednosti, dolaze na pozornicu.

Da li ste jugonostalgičar?

Nada Obrić: Jesam naravno! Rođena sam u Zvorniku, pa u Sarajevu živela i sve počela u tom gradu. To je bio moj grad iz koga sam morala da odem kada je sve počelo. Dok je bila ta velika Jugoslavija, svima nam je bilo lepo. Sećam se kad je čovek mogao da spava nasred ceste od Triglava do Đevđelije, a da ga pritom niko ne dira. To je bilo srećno vreme koje mladi ljudi iz bilo koje od ovih novih zemalja nikada neće doživeti. Mi smo prokleti narodi, jer u vreme dok se celi svet borio da se ujedini, mi smo se izborili da se rascepkamo i razjedinimo.