Scena iz filma “Mi nismo anðeli”

Nikola Kojo je glumac koji je odrastao pred kamerama. Svoj prvi film snimio je sa nepunih 11 godina i od tada ostvario 40-ak rola u najznačajnijim domaćim filmovima i TV serijama. Ipak, uloga “imenjaka” u filmu Srđana Dragojevica “Mi nismo andjeli” ga je lansirala u svet poznatih. “Nikola, prolazim kroz pakao!” - bila je omiljena replika cele jedne generacije devojčica koje su ga te 1992. godine promovisale u tinejdžerskog seks-simbola. Iako mu je sve to donelo ogromnu popularnost i veliku medijsku pažnju, Nikoli slava nije udarila u glavu. Nastavio je da sa sve većim uspehom gradi ozbiljnije i izazovnije uloge, poslednjih godina uglavnom na filmu, jer se iz pozorišta, gde ga je naša publika jednako rado gledala, povukao na “neodređeno” vreme i tako status šarmantnog srcelomca zamenio statusom ozbiljnog umetnika. Ovih dana, Nikola Kojo je završio snimanje novog filma Emira Kusturice “Kad je život bio čudo”. I pored svega što je do sada uradio, za njega je to bilo jedinstveno iskustvo.

Nikola Kojo: Rad sa Emirom je sigurno jedno od najvećih iskustava u mom životu. Ne samo zbog planetarne slave koju njegovo ime nosi, već i zbog energetskog naboja tog čoveka koji je definitivno na zavidnom nivou. Odnosno, sve definicije kojima kvalifikuješ dobrog reditelja - tačnost, ritam, zanat, iskustvo, talenat... - kod njega su sublimirane u energiju kojom kontroliše sve! Ponekad te ta energija gura u nebesa, ponekad na kontra stranu, ali njen konačni cilj je sjajan film...

Nikola Kojo u “Toèkovima”

U jednom trenutku vaše karijere, odlučili ste da se povučete iz pozorišta. Zbog čega?

Nikola Kojo: Povukao sam se jer nisam mogao da podnesem učmalost koju je pozorište nametalo u tom trenutku. Ja pripadam ljudima koji ne vole da planiraju, tako da sama pomisao da znam gde ću biti i šta ću igrati 30 dana u mesecu i 12 meseci u godini nikako nije išla uz takav karakter. U tom smislu je i moja odluka o povratku u pozorište sasvim neizvesna. Verovatno će se to desiti sa pravom ulogom, u dobrom pozorištu, i sa dobrom publikom. Potenciram “sa dobrom publikom”, jer je jedan od razloga koji su me naveli da se sklonim bila upravo publika koja nije uvek zasluživala onu čuvenu “show must go on”. Naslušao sam se i nagledao pejdžera, mobilnih telefona, pljuckanja semenki i “dremanja u krilu svog dečka”... A kad čovek sve to počne da primećuje i kad počne da razmišlja po principu: “Kome ja to ovde iznosim svoju dušu na tacni i za koga ovo sve radim”, bolje da hitno prekine sa pozorištem i počne da radi nešto drugo u životu. Pozorište je razmena energije, a zabava za mase je na nekom drugom mestu.

A “glumačka penzija”?

Nikola Kojo: Niko normalan ne priželjkuje glumačku penziju, jer “sat sa posvetom” glumci obično dobijaju na onom svetu, pošto rade do sudnjega dana. Isto tako, svako ko ima malo više iskustva u ovom poslu, ponekad poželi da se malo odmori od samog procesa, putovanja, negativnih strana popularnosti, kao i reditelja bez koncepcije koji bi voleli da im budete pokusni kunić ili reproduktivac njihove uglavnom nepostojeće “avangardne ideje”.

Scena iz filma “Kupi mi Eliota”

Posle filma “Mi nismo anđeli” postali ste deo ženskih snova. U međuvremenu ste se malo opustili, pustili stomačić, ali ženama ste i dalje privlačni. Ipak, šta je za vas privlačnije - žene ili dobra kuhinja?

Nikola Kojo: Nikad se nisam osećao kao seks simbol, jer da jesam, ne bi pustio stomačić. Radim na tome da se vratim na zadovoljavajuću težinu iz zdravstvenih i profesionalnih razloga, a kao pravi hedonista, na vaše podpitanje mogu samo da odgovorim: žena koja kuva k`o baba, keva i Jamie Oliver zajedno.

Publika vas već više od mesec dana gleda u humoristickoj seriji “Crni Gruja”. Serija je urađena za veoma kratko vreme, što je, kažu, bilo i neobično i naporno za glumce...

Nikola Kojo: Tačno je da je brzina rada bila takva da bi to zaista moralo da se koriguje ukoliko dođe do nastavka. Komedija zahteva ozbiljniji rad na tekstu i duže vreme na setu. Pod ovakvim tempom, autorski tim ne stiže da pokaže svoje kvalitete i devalvira i sebe i temu u ovako prebrzom ritmu. Dva-tri dana po epizodi zaista nije dovoljno.

Kojo u “Eliotu”

Prošlog meseca završili ste i snimanje filma “Bal-kan kan” Darka Mitrevskog u Makedoniji. Kako je bilo raditi sa rediteljem kome je ovo prvi dugometražni film?

Nikola Kojo: Saradnja sa Darkom je bila odlična. Posle dužeg vremena, tu je jedan mladi reditelj koji zna šta hoće, kod koga snimanje po čvrstom story-boardu liči na puku egzekuciju, ali samo na prvi pogled. On ima slobodu i komunikacija sa glumcem kakvu sam do sada imao samo kod Dragojevića i Kusturice, kao i ono ključno rediteljsko shvatanje da je film “kolektivna rabota”. Opšti utisak o onome što sam video daje mi za pravo da kažem da se na Balkanu pojavljuje još jedan dobar film.