Proslavljeni domaći reditelj Goran Paskaljević, iza koga stoje ostvarenja kao što su “Čuvar plaže u zimskom periodu”, “Pas koji je voleo vozove”, “Varljivo leto 68”, “Vreme čuda”, “Tuđa Amerika, “Bure baruta” i poslednji, “Kako je Hari postao drvo”, posle duže pauze će, uskoro, ponovo snimiti film. U pitanju je ekranizacija romana Nikole Amanitija “Dolazim po tebe i vodim te sa sobom” koji je kod nas dugo bio među najčitanijim knjigama. Amaniti je došao u Beograda na Festival italijanskog filma kojim predsedavao Goran Paskaljević i nakon projekcije filma “Ničega se ne bojim” (koji je rađen po njegovom romanu i koji je otvorio festival) poklonio se domaćoj publici. Paskaljevićeva i Amanitijeva želja je da se film “Dolazim po tebe i vodim te sa sobom” snimi upravo ovde, a Goran Paskaljević o tome kaže:

Goran Paskaljević: Amaniti je uvek navijao da snimimo film u Srbiji. Sada ćemo to i uraditi. Projekat kosta dva miliona evra što nije lako naći za film na srpskom jeziku, jer on mora i da vrati pare, a Ministarstvo je dalo svega deset odsto. Preostalih 90 odsto moram da nađem u inostranstvu. Preko “Arte” televizije i drugih izvora u Francuskoj koji me već duže vreme prate u Evropi, uspeo sam da obezbedim veći deo sredstava. Početak snimanja kasni i zato što je to letnji film. Zato će snimanje početi na proleće.

Glumica Katarina Radivojeviæ, Goran Paskaljeviæ i Charles Aznavour na otvaranju FEST-a

I pored ponuda da angažujete neka od slavnih evropskih glumaca, odlučili ste se za domaće glumce...

Goran Paskaljević: Tačno je da će biti angažovani isključivo domaći glumci, a glavnu ulogu igraće Lazar Ristovski. Da sam angažovao Francescu Neri koju su mi nudili Italijani, vrlo brzo bih dobio pare. Ali nju bih morao da nadsinhronizujem, a tu vrstu kompromisa ne volim da pravim. Jedan od kompromisa koji sam napravio bio je kada sam u Irskoj snimio film “Kako je Hari postao drvo”, u vreme kada nisam mogao da se vratim u zemlju i kada su Dragoš Kalajić i slični izjavljivali u štampi da me treba streljati. Bilo mi je teško, jer to nije moja kultura, nije moj jezik, ali su Irci sada ponosni na taj film i smatraju ga jednim od pet najboljih u poslednje vreme. Teško je snimati u inostranstvu. Više volim da radim ovde, ali ovde nema dovoljno para ili se kreće u projekte koji nisu pokriveni i prave se tehnički i umetnički manjkavi filmovi. Kad nemate dovoljno vremena da uradite film kako treba, onda se sve to vidi. “Bure baruta” je, recimo, sniman sa 95 odsto novca iz inostranstva.

Kada bi vas neko pitao da od svih svojih ostvarenja izdvojite jedno, da li bi “Bure baruta” bilo “vaš film”?

Goran Paskaljević: Svaki film koji sam napravio je jednako “moj”. Svi filmovi uvek pomalo liče na vas i ono što vas tog trenutka okupira. Za mene je “Bure baruta” film koji nije dnevno politički, koji odslikava stanje duha jednog trenutka u ovoj sredini i verujem da će kao takav ostati da traje. Ostaće i “Zemaljski dani teku” i “Čuvar plaže”, “Varljivo leto”... Kada radim neki film, upravo taj film najviše volim i teško mi je da bilo koji izdvojim. Kada sam počeo da radim “Tango argentino”, svi su me pitali šta će mi to, ali ja sam osećao potrebu da napravim nežan film u to vreme, film drugačiji od ostalih.

O čemu govori vaš novi film?

Goran Paskaljević: “Dolazim po tebe i vodim te sa sobom” je film koji govori o ljubavi. Žanrovski nije strogo određen, kao uostalom nijedan moj film. U evropskoj kinematografiji je teško praviti žanrovske filmove. Grupa mladih kritičara kod nas stalno govori o žanru, a to je ovde nemoguće. Da bi se snimali žanrovski filmovi, kinematografija bi morala da bude na nivou jake industrije. Ovde je nemoguće napraviti film katastrofe ili pravi horor i takmičiti se sa američkim filmovima. Mi pravimo autorske filmove, filmove o prostoru i vremenu u kome živimo, o problemima koji se tiču nas samih. Za mene je jedino važno da li je film dobar ili ne, da li je lažan i da li interesuje publiku. Jedini naš žanr su bili partizanski filmovi.

Provodite li i dalje puno vremena u Francuskoj, na relaciji između Beograda i Pariza?

Goran Paskaljević: Da, ali sve više želim da živim u Beogradu. Pariz je lep grad, imam puno prijatelja tamo i nije loše živeti između dva grada i upoznati neku drugu kulturu. Ali, moj dom je bio i ostao Beograd. Ja sam se samo jednog trenutka sklonio, ali ne iz ekonomskih ili političkih razloga. Sedam godina smo živeli u Parizu, ali sam ja tamo bio ljubavni emigrant.

Radoslav Zelenoviæ (direktor Kinoteke), Goran Paskaljeviæ i gost iz Francuske - Charles Aznavour

Vaša supruga Kristin je Francuskinja, ali reklo bi se da sve više postaje Beograđanka...

Goran Paskaljević: Da, Kristin odlično govori naš jezik i sve je više Beograđanka, iako nije svesna toga. Polako prihvata neke stvari koje su je ovde očarale, kao ajvar, na primer. Ajvar je nešto specifično za nas, nešto što nije imala priliku da proba u Francuskoj. Kada je počela da dolazi u Beograd, zavolela je taj ukus i odlučila, kao i sve Francuskinje, da nauči da pravi ono što voli da kuva. Tako je ajvar koji sprema Kristin, obavezan na našoj trpezi...