Miki i Mirjana Karanoviæ u filmu “Bure baruta”

Od kada je prvi put stao pred kamere, početkom 70-ih godina, Miki Manojlović ostvario je 80 filmskih i isto toliko pozorišnih uloga. On je jedan od retkih glumaca sa ovih prostora koji je snimao sa najboljim rediteljima današnjice, ali i sa najlepšim glumicama sveta, a skoro polovinu filmova koji su deo njegove bogate biografije snimao je u inostranstvu. Maestro svog zanata, nenadmašan i uvek jedinstven, Miki Manolović, koji već dugo živi u Francuskoj, ponovo je u Beogradu. Nakon uloge u filmu “Mali svet” Miloša Radovića i 11 godina odsustva sa domaće pozorišne scene, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu sprema naslovnu ulogu u komadu “Žan Batist de Molijer” Mihaila Bulgakova, čija je premijera zakazana za 24. oktobar.

Dugo vas nema u medijima. Da li je to bila stvar vaše odluke?

Miki Manojlović: U životu sam u medijima bivao dovoljno, ali ne i kada nemam razlog za priču. Novine su ionako prepune ljudi koji govore, a zapravo nemaju šta da kažu.

Živite u Francuskoj, mnogo uloga ste ostvarili u inostranstvu, a mi o tome malo znamo...

Miki Manojlović: To je tipično srpski pristup. U Hrvatskoj ili Sloveniji i te kako informišu ljude o njihovim glumcima koji rade u inostranstvu. Tome se pridaje veliki publicitet, jer glumci promovišu svoju zemlju. Kod nas se, međutim, ne vodi računa ni o ljudima koji su ovde, pogotovo o onima koji su daleko od očiju.

Miki Manojloviæ u filmu “Criminal Lovers”

Recite nam nešto o tim ulogama?

Miki Manojlović: One su različite, nisu uzrok potrebe za novcem, plod su moje želje i ogromne sreće da u životu radim ono što želim.

Kada pročitate scenario, na osnovu čega odlučujete koju ćete ulogu prihvatiti?

Miki Manojlović: Scenario posmatram kao globalnu priču u kojoj mi je važno i ko igra i ko režira. Ako procenim da ne može da dođe do razmene, ne radim. Uloga u odnosu na to nikada nije presudna.

Kako komentarišete veliki uspeh koji je domaći film postigao u svetu poslednjih meseci?

Miki Manojlović: To nije mala stvar! To treba da se gaji. Naš film obeležava 12 godina užasa i haosa iz kojih smo upravo izašli. Ali, i dalje vlada nered, vlada neki polusvet koji se tu muva i ometa pravi rad izvlačeći korist, od materjalne, pa sve do malih ličnih koristi i samozadovoljstva. Film je ovde uvek bio eksces, nikada nije bio dovoljno gajen, a poslednjih 10 godina je upao u ruke preduzimljivaca kojima sa oprezom treba pristupati – i to svakome od njih.

Sa Audrey Tautou (poznata po ulozi u “Ameiliji Pulen”) u filmu “Les marins perdus”

Kada kazete “nered i polusvet”, mislite li samo na ljude u kinematografiji ili na društvo u celini?

Miki Manojlović: Kinematografija je, naravno, samo jedan segment društva. Zakon o kinematografiji koga nema, karika je koja, kao takva, ne znači ništa. Ovom društvu nedostaje čitav niz zakona koji bi trebalo da čine jedinstvenu celinu. Zakoni u kulturi su mogli i morali da budu doneti znatno ranije, kada sam i ja ulagao u to ogromne napore, kada smo se svi angažovali. Na tome je moglo da se proslavi pet ministara za kulturu. Ali, nisu samo zakoni problem kulture. Ova država je u ruševinama i treba je nanovo izgraditi. Prvo treba izgraditi moral, a onda sve drugo. To je veoma teško.

Šta biste voleli da vidite kao pravac i orjentaciju domaćeg filma u narednim godinama?

Miki Manojlović: Voleo bih da vidim da daju klincima da rade! Da mladim ljudima dozvole da uđu u filmsku industriju, da im daju pare da “šutiraju i razbijaju”. To je jedini pravac koji nam može otvoriti budućnost.

Da li vam se, iz ugla nekoga ko ne živi ovde, Beograd promenio?

Miki Manojlović: Ne vidim nikakvu promenu. Dok sam bio mlađi, imao sam uzbuđenje povratka. Sad dolazim i odlazim i ne osećam to kao nesto posebno. Vidim da su neke ulice sređenije, da se ulaže u grad... S druge strane, znam da ih na to obavezuju donacije, tako da mi je to glancanje Beograda sumnjivo. To ne govori o suptilnosti, želji i volji gradonačelnice i ljudi u gradskoj upravi, već o prisili. I tako će ovde i biti, na žalost. Ova država će biti naterana da radi ono što joj se kaže. Žalosno, ali istinito.

Sa kæerkom Èarnom Manojloviæ-Stamenkoviæ

Da li su se ljudi promenili?

Miki Manojlović: Ne. Ima onih koji su radili svašta do 5. oktobra i onih drugih, koji to rade posle 5. oktobra. Zid između politike i morala i dalje postoji i ne vidim kada će pasti.

Kada se s pozicije na kojoj ste danas, prisetite ideje s kojom ste ušli u svet glume, da li ste ostvarili ono što ste želeli?

Miki Manojlović: Odgovor je – da.