Glumac Dubravko Jovanović (42) stalni je član Jugoslovenskog dramskog pozorišta, ali ga se sećamo po nezaboravnim ulogama koje je ostvario u filmovima “Kuća pored pruge”, “Hamburg - Altona”, “Čudna noć”, “Prokleta Amerika”, “Biće bolje”, “Lepa sela, lepo gore”... Ovaj rođeni Beograđanin, među prijateljima i kolegama je poznat kao čovek za koga su kultura i pristojno ponašanje nešto sasvim normalno i sastavni deo njegove ličnosti. Razgovor smo upriličili u obnovljenom Jugoslovenskom dramskom pozorištu, a prvo pitanje koje se nametnulo, bilo je zbog čega ga tako dugo nema na velikom filmskom platnu.

Dubravko Jovanović: Nisam ja kompetentan da kažem zašto me nema. Uloge odbijam samo onda kada smatram da nisu dobre za mene ili ako nemam dovoljno vremena, zato radim nešto drugo. Na primer odbio sam glavnu ulogu u filmu “Mala noćna muzika” Dejana Zečevića, jer se reditelj i ja nismo idejno našli. Moja pozicija igranja takve uloge bi bilo ponavljanje nečega što sam radio ranije i nisam želeo da se “ušemim”. Inače, Dejan i ja smo veliki prijatelji i nedavno sam završio snimanje TV serije, koju je upravo on režirao.

Dosta igrate u pozorištu i to više za najmlađe gledaoce. Koliko vam znači dečji aplauz?

Dubravko Jovanović: Dečje pozorište “Puž” je ostvarenje moje ideje kako teatar treba da izgleda u potpunom smislu. Od vremena kada sam upisivao Akademiju, kada sam se prvi put susreo sa “daskama koje život znače”, zamišljao kakvi su odnosi u pozorištu, ali i plaćanje, i do sada sam jedino u “Pužu” Branka Kockice pronašao takav model. Da se razumemo, plaćanje u ovom teatru nije ekstremno veliko, ali je korektno i redovno. Dobro se osećam kada uspem da, uz pomoć mojih kolega, izmamim dečji smeh i aplauz.

Koja vam je bila najteža, a koja najlakša uloga u dosadašnjoj karijeri?

Dubravko Jovanović: Jedna od najtežih rola do koje sam teško “došao” je mala uloga Johanesa u Brehtovom “Baalu”, pre 10-ak godina. Imao sam velikih problema da je odradim kako treba. Slikovito rečeno glumac je i glina i vajar i tu je problem. Često se vajar žali na glinu da mu nije dobra, a glina kaže: “Ovaj vajar ne radi dobro sa mnom”. Glumački talenat se zasniva na instinktu, intuiciji. Vajar mora znati šta i koliko može da uradi sa glinom. Možda su zbog toga glumci sujetni, jer je to beg od njih samih u njihovoj podsvesti.

Da li ste vi sujetan čovek ili ste samo sujetan glumac?

Dubravko Jovanović: To se svodi na isto. Laže svako ko kaže da ostavlja svoj posao u pozorištu, kad ode kući. To je velika neistina. Dok priprema lik za novu predstavu ili film, svako neki deo tog lika počne da “vuče” kući. Primećujem da ponekad počinjem da se odnosim i prema supruzi i deci kao lik iz nekog komada ili filma.

Koliko je istina da ste nekada želeli da postanete novinar?

Dubravko Jovanović: Želeo sam da postanem novinar, ali to je stara priča. Nikada nisam razmišljao da budem glumac. Čak nisam ni znao gde se Akademija nalazi. Ali sam sebe zamišljao kako bi izgledao kao izveštač iz ratnih područja, koji ide sa video kamerom i beleži zanimljive događaje. Tada, 80-ih godina, nije bilo pomena o ratovima na ovim područijima.

Da li se sada družite sa fotoaparatom i snimate li često?

Dubravko Jovanović: Da, čak sam kupio i video kameru. Imam mnogo snimljenog materijala. Ali to je uglavnom treš. Zanimljivo će biti da izmontiram svoj privatni film. Svoju decu snimam od rođenja i jednog dana ću sigurno sastaviti dugometražni video film, koji će biti samo za privatnu upotrebu.

Koga imate od porodice?

Dubravko Jovanović: Imam dva sina, Dragoša (7) i Vukašina (4,5). Naravno tu je i supruga Maja koja mi ponekad zameri što “mnogo glumim po kući”(smeh).

Da li biste voleli da i vaši sinovi postanu glumci?

Dubravko Jovanović: Ne. Ovaj posao je veoma riskantan. Mnogo ljudi upiše Akademiju. Postoji hiperprodukcija glumaca, a malo njih uspe da postane poznat. Većina odustane, i radi pukog preživljavanja počne da se bavi drugim poslom. Zato se uzalud baci nekoliko godina studiranja, a onda im je celog života žao.

Koju ulogu priželjkujete?

Dubravko Jovanović: To ne mogu da vam kažem, jer ona još nije napisana. Ali, strpljiv sam ja, jer ta osobina je veoma važna za svakog glumca.

Da li ste srećan čovek?

Dubravko Jovanović: Profesionalno sam zadovoljan, jer imam priliku da pokažem ono što znam u raznim nivoima i nijansama, i u pozorištu, i na filmu. A privatno sam srećan, ne smem da hulim na Boga, a da kucnem u drvo, hteo bih još i više.