Slaviša Vujić je nedavno snimio 10. jubilarni album. Dok ga promoviše, priseća se vremena kada je počinjao i prosto ne može da veruje dokle je stigao... Stekao je ugled dobrog pevača, publika ga voli, ima veliku kuću, odličan automobil, pristojan standard... Kao 13-godišnji klinac, pobegao je iz rodnog sela na Kosovu i hrabro se otisnuo u nepoznat, veliki svet...

Slaviša Vujić: Na jednom koncertu u Kosovskoj Vitini, upoznao sam pevača Kemala Malovčića. Uz njegovu pomoć, skrasio sam se u Pazovi, u kafani “Volan” i počeo da radim u njoj. Bio sam klinac za sve. Ložio sam vatru, radio za šankom, čistio i usput učio pesme. Svašta mi se dešavalo. U džepovima nisam imao ni prebijenu paru! Da sam je imao, sigurno bih seo u voz i vratio se nazad. Sedam godina nisam video oca koji je bio izgubljen posle tragedija koje je u životu imao... Često se pitam kako sam uopšte preživeo! Imao sam mnogo, mnogo sreće!

Šta se promenilo kada ste snimili prvu ploču?

Slaviša Vujić: Ništa. Bila je totalni promašaj i nerado je se sećam!

Druga je, čini se, popravila situaciju!

Slaviša Vujić: Druga je bila – druga priča! »Suze na telefonu« je izdao “Diskos”. Dve godine sam čekao na njeno izdavanje i da nekim ljudima nisam ćušnuo pare u džepove, još bih čekao! Kada su se začule pesme sa ploče, nastao je haos! Album je prodat u tiražu od 250.000 primeraka, a u “Diskosu” su prijavili da ih je prodato 1.000. Od `90. do `93. godine, bio sam najtiražniji pevač u toj kući! I tu sam svašta preživeo...

Jeste li imali sreće kada ste prešli u “ZAM”?

Slaviša Vujić: Oni su izdali moj album sa pesmama “Zbog jedne žene on se propio” i “Čuvaj, draga, našeg sina” Obećavali su mi kule i gradove. Stalno su prosipali prazne priče, prazna obećanja. Očekivao sam odgovarajuću reklamu jer sam imao prave pesme, a dobio sam samo mrvicu. Bolelo je, ali već sam bio oguglao na prazna obećanja. Jedini ljudi koji su mi u životu pomogli i učinili ono što su rekli bili su Kemal Malovčić i kafedžija Rade, vlasnik “Volana”. Svi ostali su me lagali!

I pevače bije glas velikih lažova!

Slaviša Vujić: Sasvim opravdano. Nije ni čudo što nam ljudi više ništa ne veruju. Pevači su majstori za prazne priče i pravo je čudo ako u onom što govore ima bar 30 odsto istine! Cela estrada je ogrezla u lažima. Oni koji ih pričaju, više ni ne znaju šta je istina! Priča ko šta stigne i ko šta hoće. Mogu i ja da pričam ljudima da sam Marko Kraljević, ali teško da je iko toliko lud da mi poveruje!

Zašto poslednji album niste snimili za neku veliku kuću? Mnogo košta ili je reč o nečem drugom?

Slaviša Vujić: Posle gomile loših iskustava u velikim izdavačkim kućama, više mi ne pada na pamet da imam nešto sa njima. Svestan sam da bi me u nekoj takvoj kući izminirali. A ja više nemam živaca da se borim sa miniranjima, podmetanjima nogu i sličnim aktivnostima...

Zar ne biste želeli da ste popularniji?

Slaviša Vujić: U ovom vremenu vladavine kriminala, meni velika popularnost ne treba. Šta će mi? Ime sam napravio u velikoj Jugoslaviji, u vremenu kada su postojala prava merila. U 20. godini sam pevao u Centru “Sava”, o čemu većina pevača može samo da sanja. Stigao sam dalje nego što sam planirao i ostvario sve svoje snove. Ni u ludilu ne bih voleo da budem zvezda koja nigde ne može da mrdne bez gorila!

Da li ste često bili u iskušenju da od pevanja “dignete ruke”?

Slaviša Vujić: Iako je moj put bio trnovit, iako se često čudim kako sam uopšte živ ostao, nikada mi nije padalo na pamet da odustanem. Ali, sad mi dođe da se manem “ćorava posla” Zbog mnogih stvari koje se dešavaju ovom jadnom narodu, tužan sam i nesrećan...