U pozorište je zakoračila sa devet godina u komadu Ljubiše Ristića “Oslobođenje Skoplja”, a u 10. godini već je snimila prvi film “Poslednja trka” Jovana Rančića. Onda je usledio niz filmova i uloga koje publika pamti - “Sivi dom”, “Vreme čuda”, “Zaboravljeni”, “Mala”, “Vukovar jedna priča”, “Podzemlje”, “Stršljen”, “Bure Baruta”... Voljena, cenjena i tražena, kako od reditelja tako i od publike, Mirjana Joković je ostavila blistavu karijeru u usponu i rešila da ode u Njujork. Iako je od tada prošlo 12 godina, njena iznenadna odluka i dalje izaziva interesovanje javnosti. O razlozima svog odlaska, ali i o karijeri koju je u Americi ostvarila, Mirjana Joković kaže:

Mirjana Joković: Spakovala sam se na neko vreme, a onda je ispalo mnogo duže. Kad vratim film, pomislim - moj put tog dana, tog jutra kada sam otišla nikada nije trebalo da bude toliko bitan da od tog trenutka mojoj majci i porodici postane - dan kada sam otišla. Bilo je to kao da idem na tri meseca, a onda je ispalo 12 godina. Desile su se uloge koje sam priželjkivala, ušla sam u ciklus pozorišnog života koji sam želela i bez nekog plana ostala. Stvari se nekada tako dese.

Iz Beograda u kome ste rasli kao zvezda i koji vas je, činilo se, razmazio, otisnuli ste se u nepoznato. Šta vas je navelo na to?

Scena iz filma “Stršljen”

Mirjana Joković: Koliko god je udobno i lepo bilo biti privilegovan i pod protektoratom, toliko je bilo i opasno jer je moglo da dovode do gordosti. Svi smo mi, ipak, ljudi, lako se navikanemo na dobro, a onda kad se desi loše, pitamo se “Zašto baš ja?” Ali, čini mi se da nisam imala vremena da me Beograd razmazi. Otišla sam da vidim šta sam i ko sam. Istina je da sam u jednom trenutku poželela da osetim drugu vrstu slobode, poželela sam da živim na drugom mestu. Ispostavilo se da je pravi izazov živeti u gradu gde je apsolutno sve dozvoljeno. To je takva vrsta slobode da možeš da učiniš šta god hoćeš, a onda - to ne učiniš.

Zbog čega?

Mirjana Joković: Upravo zbog slobode koja ti je data, unutrašnja hijerarhija koju stvoriš i svet koji u sebi prepoznaš bivaju pravi izbor. Iz nemanja slobode ljudi mnogo puta priželjkuju stvari koje su pogrešne za njih i uopšte nisu bitne za život jer – najvažnije se događa u našim glavama, u tim vrlo malim prostorima u kojima postoji samo nekoliko ljudi koji su “naši” i kojima verujemo. Zato je važno imati priliku da svoje izbore napraviš. Ne znam da li bih ikada došla do određenih zaključaka i potrebe za jednostavnim životom, da nisam videla toliko različitosti koje su me i zbunile i pokazale mi šta hoću. Tek tada nađeš svoju pravu meru. Sasvim je drugačije kada se to desi putem primoravanja ili kada je to tvoj izbor.

U kojoj meri vas je život u Americi učinio drugačijom i šta su vam doneli izbori koje ste pravili?

Kao Dezdemona u amerièkom komadu “Otelo”

Mirjana Joković: S godinama i životnim iskustvom, naučila sam da osluškujem život bolje. Bila sam brza da osudim, da donesem zaključak o bilo kome i bilo čemu. Sada sam bolji slušalac i tuđih i svog života i mnogo sam opreznija u donošenju zaključaka. Verujem da treba uživati u svakom danu ili se barem potruditi. Zato nam je data duhovnost da pobeđujemo zamke naše sopstvene glave. Zato nam je dato starenje, i ružni i srećni dani, da nas nekuda vode. Zato je važno osvestiti se i probuditi i gledati na svet drugim očima kako bi dosegli najbolju varijantu sebe. Duhovnost je gorivo za budućnost...

Ima li duhovnosti na Zapadu?

Mirjana Joković: Na Zapadu gde ljudi brže žive i nemaju vremena za prijatelje i sebe, nemaju vremena da ponekad budu dangube. Potrebno je nekad ne raditi ništa, ćutati sa nekim, potrebno je setiti se stvari koje nisu baš najprijatnije jer nas samo sve to zajedno može dovesti do onog našeg puta, prepoznavanja sebe. A nekada Bog ima najmisterioznije puteve kako da nam pomogne da to uradimo. I velika je blagodet kada do toga ne dođe iz moranja, već kada se čovek pusti i u tom putu probudi i odluči da ne bude stihijski i nekontrolisano lud. To ludilo odjednom postaje koherentno i usmereno ka nečemu i od tog ludila može da postane mudrost.

U Americi ste ostvarili nekoliko zapaženih pozorišnih uloga, a pre par meseci dobili ste i glavnu ulogu na filmu?

U predstavi “Tri farse i sahrana”

Mirjana Joković: Nakon prvih šest meseci, kada sam radila kao menadžer u jednom njujorškom restoranu, imala sam sreću da vrlo brzo počnem da radim u pozorištu. Igram u “Tri sestre” A. P. Čehova u American Conservatory Theatre, Sofoklovu “Elektru” na Hartford stageu u San Franciscu, uloge u Američkom repertoarskom pozorištu na Harvardu. Imala sam nekoliko uloga na filmu, a ove godine sam dobila i prvu glavnu, u filmu Elizabeth Dimon “Privatno vlasništvo” koji je upravo prikazan na festivalu u Las Vegasu. Još uvek igram “s akcentom”, po čemu svi prepoznaju odakle dolazim i samo ponekad pomislim: “Bože, što bih volela da je ovo naša publika!”

U kojoj meri je naš film menjao sliku o nama u Americi i šta je to značilo za naše ljude tamo?

Mirjana Joković: Teme naših filmova bile su za njih mračne. Dok nisu iskusili svoju tragediju, oni nisu razumevali da se strašne stvari dese, a ti posle toga živiš dalje. Za njih je to bilo ultimativnije. Ako se snimi “Bure baruta” i ako se prikaže takav jedan mrak, bilo je vrlo teško objasniti da pored toga ima i dobrih stvari i da nas nije sramota da prikažemo i tu vrstu bola. Umesto da nas neko gazi, treba nam pomoć, to je bila naša poruka. Za sve nas koji smo živeli tamo bila je to, istovremeno, i potreba da objasnimo, pokažemo da je ono što oni znaju samo deo priče, da to nije cela priča, da i te kako ima ljudi koji su izdržali sve to i nisu se pokvarili, koje je sva ta muka učinila još boljima. Koliko god to paradoksalno zvučalo, žrtva i preživljavanje su ih učinili lepšim i jačim u duši. Mi koji smo bili tamo samo smo želeli da svet to razume. Ako u mraku uspeš da se ne isprljaš, ako ne odeš putem lakšeg izbora, u totalnu beskrupuloznost gde cilj ne bira sredstvo, onda to treba razumeti i poštovati. Postoje stvari u životu koje se dese mimo nas običnih ljudi i onda je tajna u tome ostati veran sebi.

Scena iz filma "Bure baruta"

Živeli ste u Los Angelesu, San Franciscu, Bostonu. Gde je sada vaš dom?

Mirjana Joković: Beograd je i dalje moj dom i uvek kada dođem, srce mi poraste. Čini mi se neverovatnim da je toliko vremena prošlo i osećam se kao da nigde nisam ni išla. To, možda zvuči čudno, ali je zaista tako. U Beogradu nisam toliko često koliko bih želela, jer sam, po prirodi posla tamo gde radim, ali i zato pažljivo pratim šta se ovde događa. Zavisno od sledećih godina i onoga što se bude događalo, vrlo je moguće da ću doći na neko duže vreme. Ovde sam kod kuće i ovde je moj dom. Samo sam u svoj život dodala još jedan sistem. Familija, prijatelji sve je tu i jedino ponekad pomislim: “Bože, prolazi vreme, toliko toga se desilo gde nismo bili svedoci jedni drugima!”. Ali s druge strane, kada se vidimo, nastavimo kao na pola započete rečenice. Svi izgledaju lepo i jedino se po deci vidi koliko je vremena prošlo. To je najlepše.