Dragan Bjelogrliæ u filmu “Sivi kamion crvene boje”

Dragan Bjelogrlić je na filmskom platnu prisutan veći deo njegovog života. Pred kamere je stao sa 15 godina i od tada odigrao veliki broj uloga. “Braća po materi”, “Kako je propao rokenrol”, “Zaboravljeni”, “Crni bombarder”, “Balkanska pravila”, “Nebeska udica”, “Nataša”, filmovi su po kojima ga domaća publika pamti. Poslednjih godina, Dragan Bjelogrlić se okušao i u ulozi producenta. Njegov prvenac, “Lepa sela lepo gore” videlo je 800.000 ljudi, a osvojio je i 10-ak nagrada na međunarodnim festivalima. Sledeća dva, “Rane” i “Rat uživo” takođe su postigli značajan uspeh na blagajnama, kao i kod festivalskih žirija. Njegov poslednji producentski poduhvat, crna komedija Miloša Radovića “Mali svet” koja je već ponela specijalnu nagradu žirija filmskog festivala u Sarajevu i nagradu festivala u Novom Sadu, upravo je imala svoju beogradsku premijeru. Iako je, pokazalo se, uspešan na oba plana, Dragan Bjelogrlić kaže da je pre svega glumac.

Dragan Bjelogrlić: Gluma je moje prvo zanimanje, moj posao i ono što ću celog života biti. Produkcijom se bavim poslednjih šest godina. U tri filma koja sam producirao igrao sam dva velike uloge i u trećem manju, ali značajnu ulogu, a “Mali svet” Miloša Radovića koji je snimljen u produkciji “Kobra filma” je prvi u kom ne glumim i to iz razloga što nisam želeo da budem iznutra, već da vidim kakvo je iskustvo biti sa druge strane kamere. Ali, kako stvari stoje, vrlo brzo ću napraviti pauzu, jer me to iscrpljuje. Kao producent želim da uradim još jedan film koji se zove “Čarlston za Ognjenku”, a nakon toga planiram dužu pauzu od ovog posla. Nameravam da se posvetim nekim drugim stvarima.

Sa Renatom Ulmanski i Ksenijom Pajiæ u filmu “Ledina”

Kako izgleda odnos sa kolegama glumcima kada nastupate kao producent?

Dragan Bjelogrlić: Ne mogu da kažem da mi je to pravilo, ali većinom radim sa ljudima koji su mi prijatelji, čije društvo volim. Takođe, vrlo retko pregovaram sa glumcima o finansijskim aranžmanima. To je deo posla za koji je zadužen Goran, moj brat koji je izvršni producent. Mene produkcija zanima sa kreativne strane. To je prednost kada se baviš produkcijom, kada si sa one strane kamere u odnosu na glumu. Kada glumiš, onda si najvažniji, ali ipak samo jedan segment projekta. Čar filma je što nastaje od jednog razgovora u kafani, što pratišs njegov put od ideje do realizacije. Taj put je nešto što je očaravajuće i što me intrigira kao producenta.

Kažete da ste se umorili od produkcije. Da li se, ipak, isplatilo?

Dragan Bjelogrlić: Glupo bi bilo reći da se bavite nečim, a da se to ne isplati. Ali, da sam u bilo koji drugi posao uložio toliko snage, energije, veza, poznanstava i svog vremena, isplatilo bi se mnogo više.

Kada ste na snimanje “Malog sveta” dolazili pušeći tompus, mnogi su komentarisali: “Vidi ga, isti ko Vučela!”(bivši direktor RTS-a)

Dragan Bjelogrlić: Naša posla! Sad ispade da je Vučela izmislio tompus! Kad sam ostavio cigarete i rešio da pređem na cigare, odnosno tompus, znao sam da će biti komentara “Evo ga, postao producent, pa odmah puši tompus! ” Tompus su pušili Francis Ford Coppola, Sergio Leone i Sam Peckinpah, ali ovi što me porede verovatno nisu videli te ljude. Videli su samo Vučelu.

Sa Srðanom Žikom Todoroviæe u filmu “Sivi kamion crvene boje”

Da li biste voleli da vas sa ovim velikim rediteljima porede i po drugim stvarima?

Dragan Bjelogrlić: Ako je zbog tompusa, dvoumim se između Peckinpaha i Leonea. Ali, postoji druga jedna ličnost čiju biografiju bih želeo da dosegnem. Kad sam bio u Sarajevu pre dva meseca, prišao mi je jedan njihov reditelj i rekao: “Evo ga srpski Robert Redford! ”, pa sam pomislio: “Vidi, dobro izgledam! ” A on je, u stvari, napravio poređenje sa onim što je Redford radio. On je bio prvo glumac, zatim producent, onda je postao reditelj i na kraju napravio jedan od najznačajnijih filmskih festivala, “Sundance festival”, a zatim i Fondaciju za podršku umetnicima u Americi. Ne mogu da kažem da mi je uzor, jer više nisam u godinama da bih imao uzore, ali je to biografija koja bi mi, jednog dana, imponovala.

I u Sarajevu i u Zagrebu i kod domaće publike, “Mali svet” nailazi na dobar prijem. Sa kojom idejom ste ušli u ovaj neobični projekat?

Dragan Bjelogrlić: Uvek je nezgodno o svom filmu govoriti afirmativno, ali verujem da “Mali svet” ima sve šanse da uspostavi novi koncept savremenog filma. Nadam se da će ovo ostvarenje mladim autorima koji dolaze i koji treba da obeleže postmiloševićevsku eru pružiti nadu da je moguće praviti filmove za domaće i strano tržište koji više neće “kupovati” publiku samo našom tragedijom, već i našom pameću. To je ono zbog čega sam ja radio ovaj film i verovao u njega.

Scena iz filma “Ledina”

Vaš sledeći producentski poduhvat je “Čarlston za Ognjenku” koji će režirati Uroš Stojanović. Pored vas, u filmu će igrati čak 30 domaćih glumica?

Dragan Bjelogrlić: Tako je, ali je još rano govoriti i ko će to biti. Osim toga, ovaj projekat je značajan iz mnogo drugih razloga, a najviše zbog toga što govori o Srbiji između Prvog i Drugog svetskog rata, istorijskom periodu koji je možda najznačajniji za savremenu srpsku državu danas. Projekat je veoma zahtevan u svakom smislu jer i lokacijama i enterijerima i kostimima treba dočarati Beograd i duh Srbije tog vremena. Zbog toga još ne mogu sa preciznošću da kažem kada će snimanje početi, ali ćemo ga raditi uskoro. Ono što je najčudnije u celoj stvari jeste da ova priča prošla na Balkanskom i Francuskom fondu, ali nije prošla na konkursu srpskog Ministarstva za kulturu. Mada, nije me i iznenadilo. To se samo uklapa u apsurdnost trenutka u kom živimo.