Sa Milenom Draviæ u “Zoni Zamfirovoj”

Iza glumice Ružice Sokić stoji 40 godina uspešne pozorišne i filmske karijere. Igrala je u više od 200 komada, bil višestruko nagrađivana, a na filmu je zablistala 1965. godine, ulogom u ostvarenju “Gorki deo reke” za koji je u Puli, iste godine, dobila “Srebrnu arenu”. Slede “Žuta” i “Užička republika”, za koje je nagrađena sa još dve, ovoga puta “Zlatne arene” i još čitav niz uloga po kojima je pamtimo, među kojima i one filmovima “Kad budem mrtav i beo”, “Čuvar plaže u zimskom periodu”, “Oktobarfest”, “Zona Zamfirova”... Ove godine, Ružica Sokić je nagrađena još jednim, za glumce najvažnijim domaćim priznanjem - na 38. Niškom festivalu dodeljena joj je nagrada “Pavle Vujisić”, za izuzetan doprinos domaćem filmu. Primajući plaketu, Ružica Sokić koja je zbog povrede kuka mesecima bila primorana na ograničeno kretanje, srećno je odbacila štake i zakoračila – ka nagradi.

Ružica Sokić: Bio je to fanstastičan trenutak, trenutak u kom sam se osetila najlepše na svetu. Primiti takvo priznanje, glumačku nagradu koja nosi ime Pavla Vujisića, bilo je više nego dovoljno da u trenutku prezdravim i zaboravim na sve drugo. Ova nagrada mi posebno znači i zbog toga što je došla od mojih kolega, ali i zato što znam da mi je dodeljena iskreno i od srca. Poslednjih godina nisam radila ništa veliko na filmu i ovo je za mene znak da me nisu zaboravili. A kada kolege priznaju glumcu da je dobro radio svoj posao i pokažu mu da taj rad zaslužuje pohvale, onda takvo priznanje nema cenu.

Radmila Živkoviæ i Ružica Sokiæ u “Zoni”

Čak osam predstava koje igrate u beogradskim pozorištima “čeka” da se oporavite. Šta vam se zapravo dogodilo?

Ružica Sokić: U martu sam imala nezgodu na skijanju, slomila sam kuk. To me je zaustavilo i bila bih kod kuće ko zna koliko još da me Radoslav Zelenović nije pozvao da budem član žirija na Palićkom festivalu. Prihvatila sam njegov poziv po inerciji i bez razmišljanja i tako se prvi put, posle više od četiri meseca mirovanja, pojavila u javnosti. Bilo je dobro što sam poslušala svoju intuiciju, jer me to razmrdalo i vratilo u život. Osam dana sam bila u društvu divnih ljudi, prijatelja i to mi je beskrajno prijalo.

Poznati ste kao osoba neverovatne energije, glumica kojoj je uvek uspevalo da igra na nekoliko scena istovremeno?

Ružica Sokić: Da, i sada igram u Narodnom pozorištu, Slavija teatru i u nekoliko samostalnih projekata. Jedan od njih je i “Lepotica Linejni” predstava koja nikako da se ustali na nekoj sceni, a kojom sam proslavila 37 godina u Ateljeu 212 i 40 godina glumačkog rada.

Ružica Sokiæ kao jedna od Zonina tetaka

Kako ste, radeći takvim tempom, uspevali da odvojite vreme za sebe?

Ružica Sokić: Zaista nisam imala vremena za sebe. Kao da me je Bog zaustavio. To je bilo ludilo. Takoreći svake večeri gostovanja, putovanja. Jedva sam nekako izdvojila tih šest dana za skijanje, jer mi je skijanje eliksir u životu. I, umesto da odem na Kopaonik gde je bilo snega, ja odlučim da idem u Austriju. Ništa me ne može razuveriti da je to bila sudbina. Toliko sam znakova imala da ne idem! Čak sam i koleno povredila pred put, trebalo je da ostanem i odmaram, ali nisam. Nešto mi nije dalo da to izbegnem…

Ružica i Radmila Živkoviæ u “Zoni”

Rekli ste mi da vam je mirovanje teško palo. I to vreme ste iskoristili da uradite nešto posebno. Napisali ste svoju prvu knjigu?

Ružica Sokić: To je bilo neverovatno. Kad su mi rekli da ću morati da mirujem tri-četiri meseca, da neću moći da igram, nisam mogla da poverujem da je to moguće. Kako me prijatelji već odavno nagovaraju da zapišem ono što sam proživela, shvatila sam da je sada prava prilika da to i uradim. Tako sam počela da pišem i spasila sopstveni mozak. Krenula sam opisujuši svoj život, ali kad sam ušla u priču shvatila sam da u stvari pišem o drugima, o ljudima sa kojima sam se sretala. Pisci, kolege glumci, reditelji, intelektualci, svi su se oni našli u mojoj budućoj knjizi. Ipak su to godine koje sam provela u profesiji koja je komunikativna, u kojoj se mnogo putuje. Na kraju sam stigla do saznanja koje me je porazilo: 90 odsto ljudi koje sam opisivala, ljudi koji su obeležili jedno vreme – više nisu živi. Tako će moja knjiga biti svedočanstvo o tom vremenu i o ljudima koji su ga stvarali.