Pretraživač:
 |
Nebojša Glogovac: Čini mi se da je to stvar vaspitanja, onoga što si prošao u životu, video kako se ljudi okliznu i na šta padaju, pa onda znaš koje su to opasnosti koje vrebaju kada te slava “dohvati”. Sve su to već ispričane priče, ali se ljudi povedu, iako su svesni opasnosti. Sećam se trenutka u liftu Centra “Sava”, nakon premijere “Ubistva s predumišljajem”. Spremamo se da izađemo pred 4.000 oduševljenih ljudi, a ja sve vreme ponavljam u sebi “Ovo ne sme da te uzme! To je ta opasnost!”
Važite za čoveka sa stavom, za nekoga ko nikada nije imao problem da kaže ono sto misli. Da li vam to prija?
Nebojša Glogovac: To sam ja i prija mi što ljudi to vide. Kako i zašto ne znam, ali negde u meni zaista postoji otpor prema lakoj prodaji svog bića i stava, otpor prema prevelikoj “savitljivosti”, prema prevelikom oportunizmu, mada ima priličan broj onih, čak i starijih koji mi kažu: “Pa čekaj malo, moraš malo da igraš, moraš malo ovo ili ono, nije to baš tako strašno!” E, to “malo ovo ili ono” odvede ljude predaleko. Neću da kažem, naravno, da se i ja, kao i svi, nisam barem malo prodao. Jesam, sigurno sam za pare radio stvari zbog kojih moja duša nije bila presrećna. Život je takav, ali sam se barem trudio da toga bude što manje.
 Sa Brankom Katiæ u “Ubistvu s predumišljajem” |
Nebojša Glogovac: Počeo sam da se bavim ovim poslom kada je bilo najgore i najteže, i za film i za ljude i za goli život, u Miloševićevih 10 godina kada je bilo potrebno naći sto hiljada sponzora da bi se naparbičilo za neki filmić, u vreme kada se radilo pomoću štapa i kanapa. Ali, bez obzira i na to i na moj stav, imao sam dosta pravih prilika, velikih glavnih uloga. Čini mi se da je onda bilo vredno čuvati takve stvari u sebi, upravo zbog onih koji pristaju na te neke “sitne” ustupke, da bi videli nekoga ko se ne lomi tek tako. Takvi ljudi su nam često reper. Pri tom ne mislim na sebe, nego na svoje uzore.
Posle političkog angažmana vratili ste se svom poslu. Vecina ih je, međutim, svoje angažovanje naplatila?
Nebojša Glogovac: Kako da vam kažem… Ne volim kad se nema hrabrosti. Elementarna ljudska hrabrost nije nikakvo herojsko delo. Meni je zanimljivo kako su ljudi sada, posle svega, za tili čas postali mali. Kako su se brzo srozali. Taj brzi pad kod ljudi mi je zaista neverovatan. To je ono što ih pretvara u stado i zbog čega mi je najviše žao ljudi.
 |
Nebojša Glogovac: Očekuje me snimanje novog filma Raše Andrića “120 sa 80”. Ista je ekipa kao u “Munjama”, isti producent, Zoran Cvijanović i ostali i biće to nešto veoma zanimljivo. Takođe, spremam i ulogu u “Molijeru” Dušana Jovanovića u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.
Često kažete da vrhunski čin glume u vama izaziva strahopoštovanje, a jednom ste rekli da vas je fascinirao ruski glumac koji je, igrajući Miškina u “Idiotu”, završio u ludnici...
Nebojša Glogovac: Da. To je kada hoćeš da stvar pogledaš apsolutno, pa se pitaš: “Šta ja radim ovde, gde mi idemo sada, kuda to vodi, šta je cilj?” Glumac treba da se pretvori u nekoga i da dočara dešavanje koje kazuje nešto. Kada preuzmem lik, onda više nemam nikakve veze sa Nebojšom Glogovcem, već postajem taj neko. To je kompletan posao, to je tek završen posao kad se pretvoriš u njega, kada zaista nemaš u glavi neki špajz koji će da ti kaže: E, ti si ipak Nebojša, onaj odande, iz Trebinja i Pančeva ili tako nešto. U toj priči nema vraćanja nazad. U mojoj glavi to je mit, nešto što je jako teško dostići ili skoro nikad. Ali kao uzor, kao daleki cilj je vrlo korisno. To je jedna visoko postavljena letvica preko koje moraš još više da skočiš da bi je preskočio.
 |
Nebojša Glogovac: Zavesa se spusti svake večeri i svi ti glumci odu svojim kućama, svojim problemima i veseljima, svom običnom životu. To se događa svaki dan. Ali je mnogo ređe da se pretvaranje – stvarno dogodi.
