Folk pevač Igor Lugonjić (25) na estradi je već šest leta. Kada se na njoj pojavio sa prvom pločom “Soko” mnogi su komentarisali da je “mali” tu samo zato što ima dobru zaleđinu – oca Rikija Lugonjića. Međutim, vreme je radilo za mlađanog Igora. Odlično se snašao, snimio četiri albuma, odradio bezbroj tezgi i dokazao da nije samo razmažen tatin sin kojem se prohtelo da peva. Posle šestogodišnjeg estradno-tezgaroškog kaljenja, Igor je oličenje uzornog, pristojnog i lepo vaspitanog momka. Pre nekoliko dana, počeo je da snima pesme za peti album. Dok pijucka koka-kolu, počinje da priča o tome kako je njegov ulazak na estradu protekao vrlo bezbolno...

Igor Lugonjić: Za mladog čoveka koji bi na estradu, sve je izuzetno teško. Teško je doći do važnih ljudi, teško je “pohvatati konce”, odgonetnuti odakle treba početi... Svega toga, ja sam bio pošteđen. Poznavao sam ljude, znao sam gde treba pokucati, kome se treba obratiti. Meni je, priznajem, sve bilo servirano na tanjiru! Što reče jedan moj kolega – jedino što tata nije pevao umesto mene! Zaista, bilo je lako. Ali, sve bi to bilo džabe da ja ne znam da pevam. U mom slučaju, sve kockice su se fantastično složile. Znam da ima mnogo mladih, talentovanih ljudi koji nemaju sreće kao ja. Uz sve “privilegije” imao sam i ogromne finansijske olakšice. Onda se činilo da je sve preskupo i nedostižno. U stvari, sve je to bila obična dečja igra u odnosu na ovo što se dešava danas. Teže je nego ikada! Nisam siguran koliko će koštati album koji sada snimam, ali je sigurno bar dva puta skuplji od prvog!

Ali i vama je skočila cena!

Igor Lugonjić: Naravno, ne zarađujem isto kao na početku karijere. Ipak, moja cena nije skočila u skladu sa troškovima koje imam. Da me pogrešno ne hvatite, ne žalim se. Najvažnije je da moja karijera ide uzlaznom linijom. Jednog dana ću verovatno biti u špicu, na mestu sa kojeg se postižu vrtoglave cifre. Sada sam u zlatnoj sredini i uživam. Dovoljno je da se okrenem oko sebe i da vidim koliko sam srećan. Radim, i to ono što volim. Nažalost, većina mojih vršnjaka ne zna šta će sa sobom. Završili su škole, uradili ono što se od njih očekivalo, a posla nigde! Svestan sam da me je život debelo nagradio. Da nemam ovaj božji dar, moj glas, ne znam ni sam šta bih i gde bih...

Uživate li u popularnosti?

Igor Lugonjić: Uglavnom. Mada, ima trenutaka kada mi bude muka kada me neko prepozna. Čudan je naš narod. Neko poznate voli, nekome oni idu na živce. Nikada ne mašem svojom popularnošću, niti svojim imenom. Ništa ne tražim preko reda, ne očekujem da mi se ljudi klanjaju, nisam poludeo od slave. Nedavno sam imao problema sa jednim carinikom iako ničim nisam izazvao njegov gnev. Svim automobilima na ulasku u Bosnu, mahao je da prođu. Ne znam zašto se to ne bi odnosilo i na mene. Kada sam bio kraj njega, prepoznao me je i počeo da viče: “Šta ti misliš, da si mangup, poznata faca, pa možeš tako? Ja sam, bre, ovde slavniji od tebe! Šta ti tu meni...” Osuo je po meni paljbu, a niti sam šta tražio, niti sam šta rekao... Ima ljudi koji iz čista mira mrze poznate!

Poznati ste kao momak koji lupa automobile kao uskršnja jaja!

Igor Lugonjić: Brza vožnja je moj hobi. Moj prvi auto je bio “jugić” i izlupao sam ga propisno. Imao sam nekoliko sudara, ali nisam uvek ja vozio niti sam uvek, kada sam vozio, ja bio kriv. Daleko od toga da su moja iskustva sa lomnjavama automobila neka vrlina kojom se treba dičiti. Promenio sam pet-šest automobila, ali se ljudima čini da ih je bilo više. Često sa drugarima menjam automobile iako se kaže da ženu i auto ne treba davati nikom. U mom društvu se toga niko ne drži...

Po pitanju žena ili automobila?

Igor Lugonjić: Isključivo po pitanju četvorotočkaša! Devojke ne menjamo međusobno!

Jure li vas devojke?

Igor Lugonjić: Jure me, ali u “normalnim količinama”. Ne važim ja za nekog ekstra frajera koji može da se zabavlja sa pet cura istovremeno. Spadam u prosečne momke. Pošto sam medijska ličnost, a mediji su čudo, sigurno da me jure više nego što bi to činile da nisam pevač. Imam devojku, jednu slatku plavušu. Sasvim je normalna, nije iz estradnih krugova. Zajedno smo godinu dana. Lepo nam je...

Ne vodite buran život, ne orgijate po mestima koja su u modi...

Igor Lugonjić: Ne osećam potrebu za tim. Vrlo rano sam počeo da izlazim i shvatio mnoge stvari. Svestan sam svega što se dešava, čvrsto stojim na zemlji. Mnogi se ponašaju, kad dobiju malo slave i novca, kao da su pušteni sa lanca. U mom životu se sve dešava bez neke velike euforije, sve je obično i normalno. Odrastao sam u Kaluđerici, u njoj i danas živim. Svega u njoj ima, ona je prava, idealna slika Srbije. Podseća me gde sam i ko sam i ne da mi da odlepim. Nikad ni nisam ludovao...

Kada ćete se osamostaliti, otići od roditelja?

Igor Lugonjić: Fizičko osamostaljivanje ne znači ništa ako čovek nije samostalan u glavi. Mentalno, ja sam odavno samostalan, razmišljam svojom glavom, samostalno i odgovorno donosim odluke. U kući mi niko nikad ništa nije nametao, da bih osećao želju da se udaljim, pobegnem. Oduvek je kod nas u kući postojala Skupština. Uvek smo glasali, preglasavali se i nadglasavali. Mogao bih da imam svoj stan, nije to problem. Ali, ne bi bilo praktično. Često putujem, svaki čas sam u inostranstvu i najmanje vremena provodim u kući. Šta će mi stan kada bi on zvrjao prazan!