Pretraživač:
 Sa sinom Nikolom snimnjeni letos u Budvi |
Marinko Rokvić: Bilo je dobro. Ali, kako to najčešće biva, jedini problem je bio orkestar. Obično su to jedan ili dva muzičara sa klavijaturama, navežbaju oni repertoar, ali nije to ono pravo. Kad je orkestar loš, to je sasvim podnošljivo. Ali, kad je užasno loš, to je katastrofa. Pevao sam ja i sa najgorim i najboljim orkestrima. Samo, nikako da se priviknem na prvu varijantu.
Da li je orkestar nekad bio toliko loš da ste morali da pobegnete?
Marinko Rokvić: Nikad nisam pobegao ja, ali je pobegao orkestar! Jednom davno, u Sarajevu, u Domu vojske, trebalo je da pevam na zabavi. Kad sam pitao ko svira, rekoše mi da svira vojni orkestar. Obradovao sam se. Mislim, školovani muzičari, lako će se snaći. Međutim, to su bili vojnici! Kad su jadni videli gde su, jedan po jedan su ostavljali instrumente i bežali glavom bez obzira. Ostao sam sam! Nisam mogao da pobegnem!
Na tezgama vam smetaju loši orkestri, a na estradi?
Marinko Rokvić: Smetaju mi i nerviraju me neznalice, antitalenti, antipevači... Guraju se na sve moguće načine i užasno je teško snaći se u tom haosu i džungli. Mi, koji smo tu već dugo, nekako se snalazimo. Nekad je bilo teže napraviti karijeru. Sad, ako imaš para, niko te ne pita imaš li talenta, a devojci koja dobro izgleda prolaz je zagarantovan!
 Ispod kišobrana sa suprugom Slavicom |
Marinko Rokvić: Neki pevači iz moje generacije nisu u mogućnosti da se pojavljuju na televiziji jer nemaju novca da to plate. Iako vrede, gurnuti su u zapećke, čuče u njima priželjkujući da ih neko pozove. Znaju da pevaju, vrede... Ovi drugi, uz pomoć sponzora ili ko zna koga ili čega, baškare se po televizijskim emisijama. Gazde više vole da kažu: “Daj mi onu zgodnu” nego da traže pravog pevača... Često mi se žale kad odem negde. Ispričaju mi da im je bila “ta i ta” da je upropastila posao i onda me pitaju kako mi, pravi pevači, to dozvoljavamo! Pa ko smo mi da nešto dozvolimo ili ne!
Kako se u estradnoj džungli snalazi vaš sin?
Marinko Rokvić: Tek treba da krene, tek treba da se snađe. Sa jedne strane, mnogo mu je lakše jer ima mene. Posle prvog nastupa, u Budvi, kada smo zajedno otpevali pesmu, njega je već 30 odsto publike znalo! Sa druge strane, biće mu teže jer je moj sin. Neizbežno je da ljudi kažu da Nikolu gura tata. Ali, on peva toliko dobro da će svojim glasom ućutkati sve one koji tako pričaju!
Jeste li spremili džakove para za njegov prvenac?
Marinko Rokvić: Sve je užasno skupo, ali za njega će morati da bude! Sakupljamo pesme i verujem da će za godinu dana imati spreman album. Voli da peva, to radi odlično, talentovan je, dobro se snalazi i u zabavnoj i u narodnoj muzici, pa neka se opredeli na koju će stranu!
 Dobitnik nagrade Zlatni melos 1993. godine |
Marinko Rokvić: Lepote on dobro vidi, uživa u njima, ali ružnu stranu još nije osetio. Moraće sam da raskrsti sa iluzijama. Treba vremena da stekne iskustvo i da sve, lepo i ružno, oseti na svojoj koži. Već su počeli da ga traže na nekim splavovima. Peva jednom nedeljno. Njemu treba samo još trening.
Kolikoje vremena početniku potrebno da vrati ono što je uložio?
Marinko Rokvić: Zavisi... Ako ima sreće, kao Saša Matić, ne treba mu mnogo. On je dosta uložio, ali je snimio pesme koje su postali hitovi, ume da peva i brzo i lako je vratio uloženo. Ali, to nije uobičajena priča. Znam mnogo više onih koji nikad nisu uspeli da izvuku novac koji su dali za prvenac. Neshvatljivo mi je to što se danas radi... Pitam se da li neki ljudi nisu svesni da ne znaju da pevaju ili svesno bacaju pare da bi zadovoljili svoje sujete? To mi nikako ne ide u glavu. Ništa skuplje nego hraniti svoju sujetu!
