Reditelja Dejana Zečevića domaća publika prepoznaje po četiri igrana filma koliko ih je do sada snimio. “Dečak iz Junkovca”, “Kupi mi Eliota”, “TT sindrom” (reklamiran kao prvi “pravi” domaći horor) i “Mala noćna muzika” su se, svaki na svoj način, upisali kao zapažena ostvarenja u domaćoj kinematografiji. Dobitnik je 30 nagrada na domaćim i stranim festivalima, a najznačajnije su nagrada na Martovskom festivalu za kratki igrani film, nagrada “Aleksandar Saša Petrović” za najbolji film na Festivalu autorskog filma i “Zlatna mimoza” za najboljeg reditelja u Herceg Novom. Danas predavač filmske režije na privatnoj filmskoj školi Dunav film, još kao student je stekao status talentovanog i perspektivnog, što je kasnije i opravdao. Poslednjih godinu dana je, međutim, napravio pauzu u radu...

Dejan Zečević: Prošla godina mi je bila veoma naporna. Imao sam dva filma skoro u isto vreme, zato što je prvi kasnio. Zatim sam radio jedan dečji TV film i još neke stvari, tako da sam se malo i umorio. Zato sam ovu godinu posvetio radu na scenariju. Tako ce sledeća godina biti posvećena projektu koji sada pripremam.

Scena iz filma “Kupi mi Eliota” – Ivana Mihiæ (u sredini)

Film “TT sindrom”je bio horor, ali se i u vašim komedijama provlače crni elementi...

Dejan Zečević: Nisam direktno vezan ni za jedan žanr toliko da bih voleo da celog života radim filmove u jednom okviru. Žanr kao takav me zanima, ali mislim da mogu da se izrazim kroz različite filmske orjentacije. Na drugoj strani, ne treba bežati od sebe i ukoliko autor ostane veran sebi, ukoliko je beskompromisan, onda može da pravi filmove žanrovski različite, ali da se u njima oseti autorski pečat. Filmom se bavim zbog sebe, zbog svojih ideja, zato što želim da ispričam različite priče koje bi trebalo da komuniciraju sa publikom... U tom smislu su moji filmovi veoma različiti, a na neki način slični. Time sam jako zadovoljan.

Za vas kažu da ste prijatan i blag čovek. Zbog čega su onda strah i užas vaše filmske preokupacije?

Dejan Zečević: Kad sam bio mali, interesovao sam se za film i reditelje i, čitajući njihove intervjue, zaista sam bio zbunjen kad bih shvatio da oni privatno uopšte nisu onakvi kako bi čovek očekivao na osnovu njihovih filmova. Film je mašta, izraz interesovanja... Zašto su moji filmovi takvi? To je, naravno, neobjašnjiva stvar. Jedino što mogu da kažem jeste da ono što ponekad prenesem na film zaista nema nikakve veze sa mnom lično u smislu da sam takav čovek. Na taj način bi se moglo raspravljati o mnogim autorima. Mašta i kreativnost su neobjašnjive kategorije. Ni sebi često ne umem da objasnim ideje koje imam, ali sasvim sigurno znam da nijedan od mojih filmova nema nikakve veze sa mojom ličnošću.

Prvi “pravi” domaæi horor – T. T. Sindrom

Ako je tako, da li te elemente svesno koristite da izazovete burnu emociju kod gledaoca?

Dejan Zečević: Naravno. Zadovoljan sam što uspevam da napravim filmove koji mene zanimaju, koje bih voleo da vidim u bioskopu. To ima veze sa onim delom mene utoliko što sam pasionirani gledalac. Veoma volim i pratim film i iz tog iskustva vučem ideje. Volim da pratim trendove, ali ne po svaku cenu. Ništa od onoga što sam uradio nisam napravio sa namerom da bude provokativno. Ne pravim kompromise prema sebi, ni prema ostalima. Ono što mislim i želim, to i uradim i ne plašim se svojih odluka. U tom smislu su moji filmovi ekstremniji, možda korak dalje od onoga što bi nazvali prosekom, ali – dobrodošli u 21. vek!

Šta vi očekujete od filma?

Dejan zečević: Ja sam od onih ljudi koji od filma prvenstveno očekuju intenzivnu emociju i time se rukovodim. Ako pravim komediju, onda će to biti smešno. Ako pravim horor, onda nema razloga da ne bude strašan. Kao gledalac, od tužnog filma očekujem da me dovede do suza, a od dobre komedije da se smejem u bioskopu. U tom smislu ne vidim razlog za kompromis i tako i funkcionišem.

Često kažete da svojim filmovima volite da manipulišete emocijama gledalaca?

Dejan Zečević: Filmska režija u suštini jeste vrsta manipulacije nad publikom, ne u pogrešnom smislu, ali ipak manipulacija emocijama. Vi dođete u bioskop i gledate sat i po nekog sveta koji je neko za vas pripremio, složio i izrežirao. Da bi reditelj privukao publiku da gleda njegov film on mora njome da manipuliše u najkreativnijem i najpozitivnijem smislu.

Scena iz filma “Mala noæna muzika” – Šana, Boda Ninkoviæ i Feða Stojanoviæ

Pišete scenario za novi film. O čemu se radi?

Dejan Zečević: Još uvek je rano govoriti o tome, ali ako sve bude kako sam planirao, biće to opet nešto što nisam do sada radio i nešto što se, u ovom trenutku, od mene ne očekuje. Moj novi film će biti u formi koju do sada nikada nisam radio i ja bih voleo da, jednog dana, ljudi shvate da od mene - sve može da se očekuje.